fbpx

DNEVNIK JEDNE DOMAĆICE: KRST NA RAZDELJKU

A možda je poenta samo u bezgrešnom začeću u kombinaciji sa grešnim mislima današnjice ili ostvarenju one stare “više pucaj, manje tucaj”? Ili beše obrnuto?!  Ili je poenta da je domaćica “dobra” i da je spremna da produbljuje svoja  iskustva kad god joj se za to pruži prilika ? Jer, život je samo jedan! Ili nije?!

Nisam krštena u crkvi. Rizikujući da pogodite kojoj generaciji pripadam, reći ću da me pop krstio u roditeljskom domu sa spuštenim (zelenim) roletnama, u prisustvu najuže porodice. Verski praznici su se slavili tiho i skromno, čini mi se ne samo zbog toga što su  u to vreme bili zabranjeni. Baba, koja mi je bila i kuma na krštenju, pred spavanje se uvek molila Bogu, koji je, ako se ja pitam, prema njoj mogao da bude mnogo pravedniji. Nažalost, o religiji me nije previše  naučila, osim da verujem “u nešto” i da znam da su posne punjene paprike mnogo bolje ako im se, uz praziluk i pirinač, dodaju orasi. Ipak, zapamtila sam da se molila iskreno verujući da “neko to odgore vidi sve”, pa se tako i ponašala, jer nas tamo (gore?) čeka bolje mesto, za šta ja i danas nemam dokaze da li je ili nije bila u pravu.

Umesto te i takve religije, u medjuvremenu su se simboli pravoslavlja promenili – od što većeg krsta na što većem razdeljku sisa ili maljavim grudima (smem li reći – ko šta više voli?!), preko slava koje su počele da se slave po kafanama, do domaćica koje o postu, kao dokaz posvećenosti veri, izmišljaju raznorazne posne bljuvotine,  i domaćina, mada su oni bitniji jer čak i na salvetama piše “srećna slava, domaćine”, koji, recimo, “najradosniji srpski” praznik- Božić, proslavljaju  što većom pucnjavom!  Tako smo saznali da srpstvo ima ekskluzivno pravo na pravoslavlje, ali i da u poštovanje običaja i tradicije spada i spravljanje salata od “posnih” makarona i “light” majoneza. Bez obzira na to što što deci uredno ostavljamo  poklone  ispod jelke, iako to božićno drvo uopšte nije deo pravoslavnih običaja, do kojih nam je toliko stalo, ili što se u sred božićnog posta 31. decembra gostimo mrsnim jelima, recimo.

Ovih dana se pitam i dokle ide ta religija ako zbog drugačije nacrtanog pogleda na stvari neko može da ubija ljude,  ali i zašto oni koji misle da to nije u redu moraju da se pravdaju pred svojima, što 1999. nisu postojale društvene mreže, pa da šeruju (a, šta bi drugo?) statuse žaleći nad žrtvama Milosrdnog (čuj, milosrdnog) andjela (čuj, andjela)?

A možda je poenta samo u bezgrešnom začeću u kombinaciji sa grešnim mislima današnjice ili ostvarenju one stare “više pucaj, manje tucaj”? Ili beše obrnuto?!  Ili je poenta da je domaćica “dobra” i da je spremna da produbljuje svoja  iskustva kad god joj se za to pruži prilika ? Jer, život je samo jedan! Ili nije?! Ipak, čini mi se da je suština što su čak i tikve, koje je baba pekla ili kuvala za Badnje veče kao najveću poslasticu, bile prave, za razliku od grešnih misli svake prosečne, da prostite, pravoslavne domaćice.

A možda je pravoslavlje stvarno pravo slavlje, ali moja baba u ono vreme nije bila u mogućnosti da to tako shvati. Ipak, kako god da vam se zove taj u koga verujete, nemojte verovati u “light” majonez, i obavezno kritički obratite pažnju na njegovu ovozemaljsku  administraciju. Ili, bar, smanjite krst ako već imate solidno (maljavo, bujno) poprsje, kad već ne morate da spuštate roletne.

Fotografija: Youtube




Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *