Bujanovac, Vojvodina, 12. april 2018.- Zoran Ilić, rođeni Bujanovčanin, već 17 dana pešači Vojvodinom, koja je njegova prva etapa ka konačnom cilju da pešice obiđe Srbiju. 

Trnutno krstari severom Vojvodine a Bujanovačke prenose njegove utiske:

Krenuo ranije iz Alekse Šantića posle voćnog doručka kog sam smazao na terasi kafane, gde sam predhodne večeri upoznao domaćina mog konačišta, Stevana.

U centru Bajmoka, dokupovao voće koje mi je nedostajalo, uvalio se u udobnu fotelju jednog kafića, naručio čaj i još jednom doručkovao, naravno voće, jer nisam naišao na pekaru, kao u Somboru, da burekom prekršim pravilo voćnog doručka, ili u Sremu sa svinjskim domaćim specijalitetima.

Nastavio sam put ka Mišićevu po lepom vremenu i pre no što sam stigao da vidim obrise mesta, osetio sam miris nekakve „hemije“, koji mi nije prijao. Ispostavilo se da taj, meni neprijatan miris dolazi od ogromne fabrike stočne hrane.

Mene je taj neprijatan miris potsećao na miris mišićnjaka, pa sam po tome povezao i ime mesta- Mišićevo.

Stigavši u centar mesta uslikao sam spomenik srpskog vojvode iz Prvog rata, Živojina Mišića i shvatio da se mesto zove po njemu.

U mestu nema kafane, samo jedna prodavnica-market, gde se mogu kupiti sve potrebštine za život, i alkohol, pivo, tako da se trg sa klupama u senci visokog drveća,oko spomenika Živojinu Mišiću, pretvara u kafanu.

Grupice ljudi svih uzrasta, veselo ćaskaju sa flašama piva u rukama. Naravno, i ja sam, na jednoj od klupa uživao u pivu pošto sam pre toga pojeo skoro pola hleba uz konzervu sardine i glavice crnog luka.

Pošto mene pivo tera na spavanje, počeo sam, najpre tu, u „kafani kod Živojina“ da se raspitujem za konačište.

Koga god sam pitao, uvek sam dobijao negativan odgovor, ne samo od onih sa flašom piva u rukama, već i od domaćina kuća, njih nekoliko, koje sam pitao, idući putem kojim sam već izlazio iz mesta.

Jedan od domaćina mi je čak rekao da ću teško naći konak, jer se u ljude uvukao strah od njima nepoznatih ljudi.

Jedan drugi me upućivao na susedno mesto, Tavankut, gde postoji hotel, ali se put do tog mesta odvaja levo od puta za Suboticu, a ima isto kilometara kao do Male Bosne, koja je na mom putu.

Usput sam pokušavao i dalje da za konak pitam i u kućama koje su nicale, doduše proređeno, ali bez uspeha.

Dosta razočaran, rešio sam da primenim iskustvo iz mladosti, iz Alžira, gde sam konak tražio u policiskim postajama, doduše tamo iz bezbednosnih razloga da me Alžirci ne ukokaju misleći da sam, kao belac, Francuz.

Na moju nesreću Mala Bosna nema ni jednog policajca, za razliku od Alekse Šantića, gde ih je dvadeset, deset muških i deset ženskih. Čak je komandir milicije- žena. Kažu najlepša žena u AŠ.

Potraga za konakom i u Maloj Bosni je takođe bila neuspešna. Ošacovao sam jedno mesto pod nastrešnicom doma kulture, koji ne radi, da tu provedem noć.

Prostrem podlogu, uvučem se u vreću, ranac pod glavu. Neće mi biti prvi put. To mi je bio rezervni plan, ako mi ne uspe pokušaj da za konak pitam fratra u katoličkoj crkvi.

Ovo mesto, Mala Bosna, kasnije sam čuo, je jedino mesto u Vojvodini da se crkva, umesto u centru, nalazi na periferiji mesta.

Pošao sam u naznačenom pravcu, već izašao iz mesta, a crkve nema. Srećem jednog mladića na triciklu. Zaustavljam ga i pitam za crkvu.

On ljubazno okreće tricikal sa rečima: „Odvešću vas do crkve. Bio sam upravo na misi“.

Usput mu pričam da crkvu tražim zbog konaka, kao poslednju nadu da ga nađem, našto me on ohrabruje da pored crkve postoji neka, takođe crkvena kuća, u kojoj čak ima i krevet, te da će fratar sigurno dozvoliti da tamo prenoćim.

Ubrzo smo pred crkvom. Fratar ljubazno razgovara sa nekoliko vernika. Pristupam mu, kažem ko sam i kako sam došao, eto do njegove crkve i da molim za dopustenje za prenoćište.

Ljubazno mi sa žaljenjem odgovara da se ta zgrada renovira, da je pod ključem, da je ključ kod majstora, koga je sada nemoguće naći i nudi mi da me odveze do Subotice, jer on tamo živi, a ovde dolazi sredom, subotom i nedeljom.

Zahvaljujem se za predlog vožnje, jer radije pešačim, pa se rastajemo i ja se sa mladičem sa triciklom vraćam ka Domu Kulture sa čvrstom namerom da prenoćim ispod njegovog trema.

Ispostavlja se da mladić, Josip mu je ime, živi u kući tačno preko puta Doma Kulture, sa roditeljima i sa još jednim bratom i sestrom.

On odlazi svojoj kući a ja se nameštam na jednu od klupa pred Domom da sačekam da padne mrak i formiram svoju „spavaću sobu“. Vadim tablet da pogledam novosti iz fb „stvarnosti“, kad eto mog poznanika Josipa, koji mi prenosi poziv njegovih roditelja da svratim do njih na osveženje.

To se osveženje pretvorilo u večeru sa bačkim svinjskim specijalitetima, uz rakiju pre i vino posle i što je najvažnije primili me na konak u apartmanu sa posebnim kupatilom.

Tako sam dobio nove prijatelje u porodici Francišković : Tomislav ( 62 god ), Blaženka (46 god), Marko ( 26 god ), Kristina ( 24 god ) i Josip Franciskovic ( 24 god ), moj najnoviji fb prijatelj.