fbpx

Regan naše mladosti

Piše: N. Stevanović

Bujanovac, 14. januar 2019. Impozantna kolekcija gramofonskih ploča, ručno pravljena audio oprema i replike Kolumbovih brodova, džez i klasična muzika sa vinila i magnetofonskih traka istrašno dobar zvuk – svet Bujanovčanina Siniše Kovačevića Regana.

Dok legendarni magnetofon Revox A77 iz 1976. godine vrti traku sa  tri godine mlađeg albuma Bluebyrd  džez gitariste Charlie Byrd-a, Siniša Kovačević Regan priča za Bujanovačke kako je ljubav prema muzici, koja traje već četiri decenije, od njegovog doma napravila audiofilsku Meku – sa kolekcijom od preko 3000 ploča i HIFI opremom vrednom nekoliko hiljada evra.

„Sećam se prve kupljene ploče – Boney M. Kupio sam je 1978. godine, naravno imam je i danas – sa tim vinilom je sve počelo“, kaže Siniša pokazujući nam kolekciju od 2000 LP – ija i 1000 „singlica“ džez i klasične muzike, evergin i rok izdanja.

 

„Ima tu svašta, afiniteti se menjaju tokom godina, već duže vreme slušam džez i klasiku uglavnom“, dodaje.

Tih davnih godina kvalitetna audio oprema, ili HIFI od High Fidelity, termin koji bi na srpskom glasio„visoka verodostojnost“ reprodukcije zvuka, bila je nedostupna na ovim prostorima ili papreno skupa.

„Muziku smo slušali na jeftinim gramofonima. Moj prvi gramofon je bio Trubadur, koji su mi, naravno, kupili roditelji. Kako sam odrastao ulazio sam polako u taj svet dobrog zvuka, kupovao prveaudio komponente i sredinom osamdesetih počeo i sam da pravim zvučnike, nešto kasnije i pojačala – lampaška, naravno“, priča Kovačević.

Pored muzike, Siniša voli i da radi sa drvetom, pa je spojio dva hobija i počeo da izrađuje kabinete za zvučnike. Posle bezbroj projekata, u njegovom HIFI sistemu se zadržao par, u svakom pogledu, zadivljujućih zvučnih kutija.

„To je tzv. „beli džin“. Transmisiona kutija rađena po nacrtu i sa drajverima (zvučnicima) čuvene danske firme Dynaudio. Samogradnja me privlači zbog osećaja zadovoljstva kada nešto napraviš sam i shvatiš koliko dobro zvuči, u rangu sa višestrukom skupljom brendiranom opremom“, priča Siniša.

Sa trakaša Revox, koji je sedamdesetih godina prošlog veka koštao basnoslovnih 3.800 švajcarskih franaka, za kog Siniša u šali kaže da mu je bio tiha patnja dok ga nije nabavio pre 20 godina, prelazimo na ploče.

Na gramofon Thorens 126 mk II, još jednog jako cenjenog uređaja u svetu audiofila, za koji danastreba izdvojiti oko 1000 evra,  Siniša stavljaCrossroads, ploču iz 1989. godine, američke kantautorke Tracy Chapman.

„Zvuk sa magnetofonske trake i gramofonske ploče je nešto posebno, taj analogni zvuk je za mene vrhunski doživljaj muzike, pogotovo u današnjem digitalnom svetu“, priča Siniša doknam pokazuje gotovo zaboravljena lampaška pojačala i pretpojačala  – takođe, njegovih ruku delo.

„Naravno imam i ove modernije sprave, ali meni lampaši zvuče najlepše – napravio sam ih nekoliko, na nekim komadima sam radio i nekoliko godina“, dodaje.

Ne može, kako kaže, ni da pretpostavi koliko je novca za sve ove godine otišlo na strast prema muzici.

Kupovalo se i prodavalo, trampilo, i tako u nedogled.

„U ovom hobiju nema kraja, ako iz bilo kog razloga ne može bolje, onda može drugačije“, kaže smejući se.

U Sinišinom domu posebna mesta zauzimaju i dve replike jedrenjaka iz 15.  i 17. veka, a kada smo ga pitali o njima dobili smo očekivan odgovor.

„Ja ih pravim. Jedan je Kolumbova La Pinta, a drugi je San Giovanni Batistta iz 1688. godine“, objašnjava i dodaje da mu je za izradu jednog broda potrebno oko mesec dana svakodnevnog višesatnog rada.

Razloge za nebrojene sate rada i truda uloženih u svoje hobije Siniša je objasnio u jednoj rečenici.

Sve ono što volim da radim – radim najbolje što mogu, do nekog svog limita“, zaključio je Kovačević.




Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.