Razmena teritorija, razgraničenje i podela – najčešće su reči koje se čuju oko granice Srbije i Kosova. Kako sve to izgleda u očima običnih ljudi, istražila je reporterka DW Jelena Đukić Pejić na primeru Bujanovca
„Mi govorimo košarkaškim jezikom. Za nas ne postoji ni srpski, ni albanski, ni romski, znamo samo jedan jezik“, kaže najmlađi među njima, 16-godišnji Strahinja Zdravković.
„Istina je da ne može da se zaobiđe politika, ali mi ne razmišljamo o tome. Mislim da će sve biti u redu u budućnosti, i da ćemo živeti normalno“, kaže on.
„Mi ovde učimo i o košarci i o životu. I verujemo da smo svi isti, bez obzira što su u klubu i Romi, i Albanci i Srbi. Čak i kad izađemo u grad, družimo se međusobno i sa drugim Albancima, i Srbima i Romima. To što misle političari, ne znači da i mi moramo da mislimo. A i mi smo mladi, pa se uopšte ne zamaramo time“, objašnjava Bernard Morina koga u timu zovu Beni.
Bujanovac je naš grad
„Svi smo drugari“, insistira i Hefzi Imeri i dodaje „Družimo se mnogo i van parketa, i mnogo sam zadovoljan zbog toga. I možemo da treniramo da budemo košarkaši bez obzira na veru. Ne znam šta će biti posle, ali sada je tako“. Hefzi dodaje da mimo košarke stvari nisu „baš super“ i da bi trebalo da budu mnogo bolje.
Na pitanje u kakvoj zemlji bi voleli da žive ovi mladi momci kažu da je najbitnije da u toj zemlji nema predrasuda.
„U zemlji u kojoj ne postoje raspodele prema nacionalnosti, ni rasi, ni boje kože, ni koji se jezik govori. Svi smo jednaki“, veruje Strahinja. Hefzi dodaje da je njegova zemlja Albanija, ali da je i Srbija. „I da ostane u Srbiji, i da pripadne Kosovu, Bujanovac je moj grad“.
Sve ovo im svakodnevno govori Nenad Stajić, predsednik i trener kluba Play 017 koji ih, kako su i sami rekli, osim košarke uči i životu.
„Jednostavno, u jednom preduzeću i javnoj ustanovi imate multietnički sastav, pa što ne bi bio i u klubu. Košarka nije obavezna, to je njihova želja i želja njihovih roditelja. Deca družeći se, uče jedna o drugima, o kulturi, o jeziku, o porodicama njihovih drugova, o veri na kraju krajeva, i ima nas koji vidimo samo pozitivno u tome. A mnogo toga bi mi stariji mogli da naučimo od njih“, kaže Stajić za DW.
A sa svim vestima poslednjih nedelja o razgraničenju ili podeli teritorija, čak i sa lažnom vešću da će Bujanovac kao i Mitrovica biti posebni distrikti, stalno se iznova komešaju emocije ljudi koji tu žive.
I u prodavnicama, i na pijaci i na drugim mestima, uvek se sreću i jedni i drugi. Primer za to je Granit Memeti kod koga svi kupuju roštilj. Priča nam o najnovijem traču, da Bujanovac bude free zone.
„Znamo mi šta je to, kao u Lihtenštajnu da možeš da ideš gde želiš da radiš. A nije naš cilj da idemo iz Bujanovca. Naš cilj je da svima bude dobro. Ovako nije dobro“, kaže Memeti.
Nije dobro da živiš u Bujanovcu, a da imaš pamet u Prištini: Granit Memeti
„Ja se osećam kao sin bez majke. Kao siroče. Nije dobro da živiš u Bujanovcu, a da imaš pamet u Prištini. Treba da bude da imaš sigurnost tamo gde živiš. I ako Bujanovac ostane u Srbiji, i ako pripadne Kosovu… samo da bude dobro za sve. Ja sam živeo u Prištini, i došao sam ovde. I za nas ovde u ovoj situaciji nije lako: da ideš tamo i novi život, novi prijatelji, sve novo“, objašnjava Memeti.
Da nije dobro, potvrđuje i Nikola Lazić, urednik portala „Bujanovačke“ i dodaje da osim tog „razgraničenja“ i „podele“, ima i mnoštvo drugih problema.
„Prvo što nikome i dalje nije jasno šta to znači razgraničenje, samo nagađaju. I kada se pojavila ta lažna vest o Bujanovcu kao distriktu, neki su čak prokomentarisali „ovo nije loše uopšte, bescarinska zona i te fore“. Ipak, suštinski, i Albanci i Srbi su protiv takve „podele“ jer 95% Albanaca ovde je da Bujanovac i Preševo budu deo Kosova. Svi živi to javno pričaju, ne samo političari, ali se onda suočavaju sa praktičnim problememima tipa gde ću ja da primam penziju ako ovo bude Kosovo“, kaže Lazić za DW.
Ipak ističe da nakon svih ovih priča i govorkanja, zajednički stav je da se situacija već jednom reši kako bi se započeo novi i normalniji život.
Novinar Bujanovačkih kaže da se ljudi uveliko sprdaju informacijom da je Bujanovac jedino mesto od Preševa do Niša koje ima dve petlje, pa pošto je jedna potpuno suvišna, u šali ih dele „za Kosovo i za Srbiju“.
„Nešto se dešava, i vrlo je nezahvalno da mi obični smrtnici nagađamo šta će biti. Da ostane ovako je neizdrživo, posebno što su sve prethodne vlasti, od Miloševića pa na dalje, ovaj kraj smatrali za ogledno dobro, kao zonu eksperimenata, jer uvek kad je trebalo da se skrene pažnja od nečega, ovde su nastajali problemi, kao posle petog oktobra.
Zašto svi spominju razgraničenje a niko normalan suživot: Nikola Lazić
Činjenica je i da su Albanci u Srbiji jedan čir na dupetu državi, isto kao što su i Srbi na severu Kosova jedna smetnja koja nikada nije uspela da se integriše u kosovsko društvo. Ide onda neko najracionalnije rešenje da dođe do razmene teritorija. Pitanje je onda šta Srbija dobija time, jer imaš tamo pustolinu od graničnog prelaza do Mitrovice, šumu i brda. Nemaš ništa! Ovde imaš autoput, tu je koridor 10, imaš banju…“, objašnjava Lazić.
A ukoliko dođe do razmene teritorija, Srbi iz Bujanovca iz Preševa neće da žive na Kosovu, tvrdi novinar Bujanovačkih. Smatra da će u tom slučaju Srbi prodati imovinu koju imaju i u najgorem slučaju kupiti kuću u Vranju.
A što se tiče Albanaca, njih još drži san iz 1992. godine kada su na refendumu izglasali da žele da se Preševska dolina pripoji Kosovu. Tada to nisu podržale ni Jugoslavija, ni međunarodna zajednica, ali želja Albanaca se nije promenila.
„Tu ostaje pitanje onda šta je država od te 1992. godine do danas uradila da Albanci u Preševskoj dolini osete Srbiju kao svoju zemlju? Oni ne osećaju Srbiju kao svoju, njihova zemlja je Kosovo. Oni imaju status nekog stranog tela u zdravom organizmu. Oni imaju taj program od 7 tačaka koji je davno počeo i stao, a činjenica je da neka deca nemaju knjige, i da albanci u držabnim javnim preduzećima nemaju vodeće funkcije, u policiji nemaju komandni kadar iako oni u okrugu čine 30 odsto stanovništva. Ono što je zanimljivo što se svi bave problemom razgraničenja ili razmene teritorija, a nikad niko nije pomenuo opciju normalnog suživota. Zašto niko ne radi na tome?“ pita se Nikola Lazić.
Čini se da normalan suživot nije nemoguć, jer i u kafićima i u kafanama sede i Srbi i Albanci, a kako i Lazić kaže, bez ljubavi, ali ljudi se mešaju i rade zajedno. Naglašava da na toj teritoriji nikad nije bilo međuljudskih trzavica, niti incidenata.
A šta će on ako politika odluči da Bujanovac bude na Kosovu, novinar Nikola Lazić odgovara: „Moj sin je osma generacija u Bujanovcu. Sad kako sam stariji nemam neku želju da idem negde i da se dokazujem. Mogu da odem da živim negde da sam situiran, ali da odem u Vranje? To mi je bezveze. Moji roditelji su stari, sin će da ode na fakultet. Ja bih svakako ostao“.
NIKOLA, u pravu si. Tvoj prostup je kompletan po pitanju stanja medjunacionalnih odnosa u Bujanovcu. Na tvoj osvrt o nedovrsenom razgovoru siptara iz Bujanovca o 7 tacaka mogu da kazem da drzava nije ni nama dala nikakv odgovor na peticiju koju su sproveli Pokret za opstinu Bujanovac, Odbor za ljudska prava i Zavicajni klub bujanovcana u Beogradu koju je potpisalo oko 7.000 gradjana opstine Bujanovac.Peticija je pre deset godina upucena Skupstini Srbije. Odrzane su dve sednice Odbora za medjunacionalne odnose po tom pitanju bez ikakvog zakljucka. Jedini zakljucak je bio nakon druge sednice odbora da se sledeca sednica odbora odrzi u Bujanovcu. Do tog sastanka nikad nije doslo. Najzad nas Skupstina obavestava da se po tom pitanju obratimo Vladi Srbije. To smo ucinili, ali nikakvog pomaka nema. Fotokopiju smo slali Vladi, ali nikakvog odgovora nema i pored nasih stalnih tel. kontakata do danasnjeg dana. Nazalost, original potpisa na peticiji cuvamo kao uspomenu na nezavrseni posao po pitanju medjunacionalnih odnosa u opstini Bujanovac. Mislim da je vrlo vazno da se sledeci popis stanovnistva izvrsi na pravedan nacin, a ne da se struktura stanovnistva u opstini utvrdjuje PROCENAMA KOJA JE JOS 1991 GODINE kada je uvila srbe u Bujanovcu u crno, kao u posle poslednjeg popisa 2011 godine. Zato se u pripremi popisa stanovnistva 2021 mora obratit paznja.