fbpx

Muke Petra iz Jablanice

Bujanovac, 17. oktobar 2019. Petar Veličković (46) živi sam u Jablanici, selu u okolini manastira Prohor Pčinjski, a za to vreme njegovi najbliži biju bitku da mu, koliko god mogu, olakšaju život.

Ne, nije on jedinstven slučaj čoveka u zabačenom pčinjskom selu, ali je nevolja u tome što zbog zdravstvenih tegoba nije u stanju da se sam brine o sebi:

-Živi u urušenoj stričevoj kući bez osnovnih uslova za život. Neće u dom, mi ne možemo da stalno budemo kraj njega, a najveći problem je u tome što je oboleo još kao dvogodišnji dečak zbog čega je ostao faktički nepismen, priča za Bujanovačke njegova bliska rođaka.                                                                                 

Sa Petrom je, da ne bude zabune, fizički sve u redu, a najbliži se staraju o njemu od 1997, kada mu je preminuo otac.

Bez majke je ostao kada su mu bile dve godine, da bi se ubrzo i sam razboleo.

– Ja sam ga čuvala kod mene jednom dve i po godine, sa velikom mukom jer je neposlušan i svaki dan je govorio: “Vodi me u moju kuću!”.

Onda se naljuti na mene i kaže: “Bolje da sam ja umro nego što sam ostao bez roditelja.“

Majka mu je odavno umrla, a ova rođaka prolazi kroz pravi pakao jer ne može da adekvatno zbrine Petra.

-Sređivanje papira za socijalnu pomoć me slomilo jer sam išla tri godine, sve sam spremila što je bilo potrebno od papira i za tuđu negu, ali su ga odbili jer je neuropsihijatar dao dijagnozu na osnovu koje je komisija u Vranju zaključila da ume da se snalazi u prostoru. A ja sam tada bila sa njim i ona što ga je ispitivala kaže meni da će dobiti sto posto jer je samo znao da kaže da nema roditelje i kako se zove. Psihijatar je procenio i da je Petar psihički zreo na nivou deteta od 5 godina. Pitam se kako dete od 5 godina može da živi samo, kako snalaženje u prostoru, ako je uopšte sposoban za to, može biti dovoljno, pita se naša sagovornica.

Uprkos svemu tome, žalba na ovu odluku, koju je u ime porodice podneo bujanovački Centar za socijalni rad je odbijena, pa kako kaže ona – “ostaje samo da tužimo državu”.                                               

-U Centru nemaju drugog rešenja osim da ga smeste u neki dom, ko zna gde, što on plačući odbija, priča ona.

Spremna je i da pokloni svu imovinu u Jablanici ženi koja bi brinula o Petru, ili da makar proda placeve koje ima kako bi mu obezbedila pristojne životne uslove.

-Više nemam snage ni da pričam o ovome, sve me ovo slomilo, uzdiše. Zimus je, dodaje, imala poseban stres jer se Petar razboleo, samo nije hteo ni u bolnicu ni kod nje, pa je tako bolestan zimu proveo u surovom jablaničkom kraju.

-Ogorčena sam što mu nisu dali tuđu negu da platim ženu da se brine o njemu. Mi ga izdržavamo od 1997. kada je i tata preminuo. Dali smo deo imovine i od tog novca plaćam komšinicu da mu kuva, a o higijeni se brinemo moja sestričina i ja kad stignem, jer on ne može sam.

Da nevolja bude veća, naša sagovornica živi u centralnoj Srbiji sa svojom porodicom, i gotovo je neizvodljivo da se stalno brine o Petru.

Obratila se Bujanovačkim ne da, kako kaže, traži bilo kakvu pomoć, već želi da podeli svoju i muku svog bliskog rođaka koga neizmerno voli, u nadi da će neko od nadležnih pročitati ovo i utvrditi istinu o Petru.




Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.