Bujanovac, 5. oktobar 2023. Prošle su 23 godine od najmasovnijih  demonstracija u Srbiji  tokom kojih je 5. oktobra 2000. godine okončana vladavina Slobodana Miloševića.

Petooktobarskim demonstracijama prethodili su savezni i lokalni izbori 24. septembra, koji su održani u atmosferi straha. Uprkos tome odziv birača premašio je sva očekivanja, a predsednički kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislav Koštunica pobedio je Slobodana Miloševića, piše N1.

Ipak, Savezna izborna komisija objavila je da Koštunica nije dobio neophodnih pedeset odsto glasova da bi pobedio u prvom krugu izbora, pa je došlo do višednevnih demonstracija širom Srbije.

Na poziv članica DOS, građani su 5. oktobra došli u Beograd iz cele Srbije u kolonama automobila, autobusa i kamiona, probijajući policijske blokade. Plato ispred tadašnje Savezne skupštine i sve okolne ulice već u prepodnevnim satima bili su potpuno ispunjeni.

Čitaoci o 5. oktobru: Sa Slobom blagostanje, sa platom od 5 maraka, ubistvima i ratovima

Policija je upotrebila suzavac pokušavajući da spreči demonstrante da uđu u zdanje saveznog parlamenta, koje je kasnije demolirano i delimično zapaljeno, kao i zgrada Radio-televizije Srbije u Takovskoj ulici. Policija je ubrzo prestala da pruža otpor i uglavnom se pridružila građanima.

U večernjim satima 5. oktobra okupljene građane je sa balkona gradske skupštine pozdravio novi predsednik SRJ Vojislav Koštunica, a narednog dana Milošević je priznao izborni poraz.

Petooktobarske demonstracije dovele su zatim do pada Miloševićeve vlasti i na republičkom nivou, pa su Socijalistička partija Srbije, Srpski pokret obnove i Demokratska opozicija Srbije 16. oktobra potpisali sporazum kojim je predviđeno kolektivno upravljanje vladom do prevremenih parlamentarnih izbora, koji su održani 23. decembra.

Političari poraženi Petog oktobra ponovo vode Srbiju

Vladu Srbije koja je „pala“ nakon Petog oktobra predvodio je socijalista Mirko Marjanović, a u republičkoj vlasti, prvi put od 1990. godine, učestvovala je i Srpska radikalna stranka.

Aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić dočekao je 5. oktobar 2000. godine kao ministar za informacije u takozvanoj Vladi narodnog jedinstva.

 “Peti oktobar je datum čije bi tekovine Aleksandar Vučić da prisvoji, ali je on tada ipak bio s druge strane, što mu svakako ne ide u prilog“, opisao je Vučićeva osećanja prema Petom oktobru profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i narodni poslanik Đorđe Pavićević.

Sadašnja guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković bila je u vladi Mirka Marjanovića ministarka bez portfelja, dok je aktuelna potpredsednica Vlade Srbije i ministarka kulture Maja Gojković u to vreme bila potpredsednica Savezne vlade.

Deo vladajuće garniture pre Petog oktobra bio je i prvi potpredsednik vlade Ivica Dačić, tada član Izvršnog odbora SPS i savezni poslanik.

Bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević umro je 2006. godine u haškom zatvoru, gde mu je suđeno po optužnici za ratne zločine, a njegova supruga i bivša predsednica JUL Mirjana Marković umrla je u egzilu u Rusiji.

Nekadašnji predsednik SRJ, premijer Srbije i lider Demokratske stranke Srbije, Vojislav Koštunica, povukao se iz politike još 2014. godine, a od tada se retko pojavljuje u javnosti i ne daje izjave medijima.

Rasim Ljajić je u DOS ušao kao lider Sandžačke demokratske partije, ali je 2008. godine osnovao Socijaldemokratsku partiju Srbije. Važi za najdugovečnijeg ministra u Srbiji jer je bio u vladama kojima je upravljao DSS, DS i SNS. Nakon formiranja nove vlade u oktobru 2020. godine povukao se iz izvršne vlasti, ali se i dalje nalazi na čelu SDPS.

Velimir Ilić je od 1997. godine na čelu Nove Srbije koju je tokom petooktobarskih promena vodio sa istoričarom Milanom St. Protićem. Ilićeva najvažnija zaduženja u različitim vladama odnosila su se na infrastrukturu, kapitalne investicije, građevinarstvo i vanredne situacije, a kao koalicione partnere birao je Vojislava Koštunicu, Vuka Draškovića, pa i Srpsku naprednu stranku (SNS). Opozicionom delovanju vratio se 2017. godine.

Dragoljub Mićunović predvodio je 2000. godine Demokratski centar, koji se kasnije kolektivno učlanio u Demokratsku stranku, a on je postao predsednik Političkog saveta te stranke. Jedan od osnivača DS i njen prvi predsednik neretko i u svojoj 94. godini komentariše aktuelne političke i društvene događaje u Srbiji.

Nebojša Čović je u DOS ušao kao lider Demokratske alternative koju je osnovao 1997. godine, nakon što je napustio Miloševićev SPS. Bio je potpredsednik u prvoj demokratskoj vladi izabranoj u januaru 2001. godine.

I danas radi u Fabrici metalnih proizvoda (FMP), a od 2011. godine je predsednik Košarkaškog kluba Crvena zvezda. Zvanično nije aktivan u politici, ističe da od 2008. godine nije član ni SNS, niti bilo koje druge stranke.

Nenad Čanak je bio predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine od njenog osnivanja, a nakon 2000. godine bio je predsednik Skupštine Vojvodine. LSV je do početka 2023. godine bio koalicioni partner Srpske napredne stranke u gradskoj vlasti Novog Sada, dok je na pokrajinskom nivou bio u opoziciji.

Čanak je u novembru 2022. odlučio da se na Kongresu ne kandiduje za predsednika partije koju je predvodio pune 32 godine, ali je rečeno da ostaje u stranci i da će nastaviti da radi u oblastima političkog delovanja LSV u kojima se proceni da može dati najveći doprinos.

Žarko Korać predvodio je Socijaldemokratsku uniju i bio jedan od potpredsednika u Đinđićevoj vladi. Danas je nekadašnji SDU, na čijem je čelu Korać bio do 2014. godine, preimenovan u Partiju radikalne levice. Iako nije politički aktivan, često komentariše događaje u Srbiji i regionu.

Miodrag Isakov bio je na čelu Reformista Vojvodine, a nakon što je DOS preuzeo vlast bio je potpredsednik vlade. Penzionerske dane provodi u Rakovcu, nadomak Novog Sada, gde piše knjige, a poslednja koju je izdao zove se „Pijani smo bili bolji“.

Bivši lider Nove demokratije Dušan Mihajlović je bio ministar policije u vladi Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, obavljajući istovremeno i dužnost potpredsednika vlade, a 2004. se povukao i sa mesta predsednika svoje stranke. Napisao je dve knjige, a često se može videti u prirodi na planini Povlen.

Dragan Veselinov je bio predsednik Narodne seljačke stranke, koja je 1996. prerasla u Koaliciju Vojvodina. U vladi Zorana Đinđića bio je ministar poljoprivrede, a nakon saobraćajne nesreće u kojoj je njegov vozač službenim kolima usmrtio Katarinu Marić u centru Beograda, Veselinov je pod pritiskom javnosti podneo ostavku 1. jula 2003. godine. Povukao se iz politike, vratio na Fakultet političkih nauka, gde je bio redovni profesor i odatle otišao u penziju, koju provodi u Pančevu.

Nekadašnji predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju i bivši načelnik Generalštaba JNA general Momčilo Perišić, koji je osuđen na četiri godine zatvora zbog špijunaže iz 2002. godine, od maja izdržava kaznu u Zabeli.

Goran Svilanović je u vreme Petog oktobra bio predsednik Građanskog saveza Srbije, a trenutno je na poziciji regionalnog menadžera za Srbiju, Bosni i Hercegovinu i Crnu Goru u jednoj od vodećih kompanija za inženjering, razvoj i menadžment u oblasti konsaltinga na Zapadnom Balkanu.

Dragan Milovanović je 2000. godine predvodio Asocijaciju slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), koja je bila deo pobedničke koalicije. U Đinđićevoj vladi bio je ministar za rad i zapošljavanje, a nakon političkog angažmana nastavio je da se bavi sindikalnim radom.

Zoran Đinđić, uz Koštunicu najistaknutiji lider Demokratske opozicije Srbije, ubijen je kao premijer Srbije 12. marta 2003. godine, u dvorištu zgrade Vlade.

Nekadašnji general Jugoslovenske narodne armije Vuk Obradović predvodio je Socijaldemokratiju, a u prvoj vladi nakon Petog oktobra obavljao je funkciju potpredsednika. Vladu je napustio nakon afere u kojoj je bio optužen za seksualno uznemiravanje saradnice, a stranka mu se podelila na dva krila. Preminuo je 2008. godine.

Vladan Batić, koji je u Đinđićevoj vladi bio ministar pravde, do svoje smrti 2010. godine bio je predsednik Demohrišćanske stranke Srbije.

Jožef Kasa predvodio je Savez vojvođanskih Mađara do 2010. godine, a nakon toga se bavio novinarstvom kao urednik „Subotičkih novina“. Preminuo je 2016. godine.

Branislav Kovačević bio je lider Koalicije za Šumadiju i glavni urednik portala Šumadijapres, a preminuo je 2010. godine.