O lokalnoj vlasti u Bujanovcu i principima multietničnosti, diskriminaciji i prema Srbija i prema Albancima, mogućnosti da jug Srbije dobije stranku koja bi okupila pripadnike svih etničkih zajednica, paranoji koju zemlje u okruženju imaju prema Srbiji, Zajednici srpskih opština, Ohridskom sporazumu i šta znači to kad ambasador kaže da ne govori latinski…

BUJANOVAČKE: Srbi u Bujanovcu se žale na diskriminaciju od strane lokalne vlasti koju čine isključivo Albanci i Albanske partije, dok se Albanci žale na diskriminacijzu od strane centralne vlasti. Kako možemo da prebrodimo ovu situaciju?

HIL: Pre svega, ovo na žalost nije neobično pitanje. Iskreno rečeno, to se dešava širom sveta. Treba težiti ka tome da različite (etničke) grupe zauzimaju različite političke stavove, odnosno da formulišu političke stavove koji će na drukčiji način okupljati ljude a da to nije etnička pripadnost. Neke zemlje su pokušale da zabrane upotrebu etničke odrednice u političkim partijama ali kao i većina takvih napora, u tome se nije uspelo. Svako u Iraku je znao da je Stranka zakona i pravde u stvari šiitska stranka i da je Irački nacionalni front  bio sunitski. Tako da, ta vrsta diktata, da nešto samo proglasite nezakonitim ne daje rezultat. Ono što uspeva, i što mora da uspe, je stalna  komunikacija. Znate, kad se podeljene porodice pomire, svi se grle i svi su srećni ali kada ljudi iz različitih političkih struja prekinu komunikaciju, obično slede samo loše stvari i nikad se više ne pomire. Ključ je dakle u komunikaciji uz razumevanje da je za to potrebno vreme. Takođe, obratite pažnju na mlađe generacije jer ih obično manje interesuje etnička pripadnost a više mogućnost zaposlenja. Mislim da će stranka koja može da okupi mlade ljude oko bolje budućnosti probiti te etničke barijere.  Znam da su ovo uopšteni saveti i da zvučim kao neki matorac koji vam govori da radite stvari koje već znate ali morate da mislite o ovim stvarima.

Niko ne treba da očekuje da će etnički problemi u potpunosti nestati ali mogu biti umanjeni dijalogom i tolerancijom. Navešću vam primer zemlje koja nije prevazišla etničke podele a to su Sjedinjene Države

Nažalost , ovde na jugu Srbije, 25 godina posle sukoba i sukoba koji se ovde dogodio, još uvek nismo pokušali da napravimo zajedničku političku stranku. Postoji li mogućnost da se to promeni i ko to može da promeni? Da li je, kao u mnogim situacijama u Srbiji, neophodno posredovanje međunarodne zajednice, SAD ili EU? Postoji li mogućnost da jug Srbije dobije političku partiju koja može da okupi sve i ponudi nešto novo?

• Sigurno nema brzog rešenja i činjenica da ove podele postoje i 25 godina posle konflikta nije dobar pokazatelj ali bih mogao da vam kažem par stvari na ovu temu. Mislim da kada sagledavate etničku privrženost, obično je ona samo odraz činjenice da su ljudi izgubili poverenje u građanske vlasti. Izgubili su poverenje u sposobnost građanskih vlasti da rešavaju probleme i povukli su se u svoje etnicitete kao odbrambeni mehanizam. Drugi problem je da kada ljudi gledaju unapred, vide još etničkog nacionalizma u budućnosti i priklanjaju se takvoj politici misleći da je ona neizbežna. Mislim da je fer reći da etničke sprege slabe ako ljudi komuniciraju i raspravljaju o problemima koji prevazilaze etničke podele. Niko ne treba da očekuje da će etnički problemi u potpunosti nestati ali mogu biti umanjeni dijalogom i tolerancijom. Navešću vam primer zemlje koja nije prevazišla etničke podele a to su Sjedinjene Države. Predsednik Linkoln je oslobodio afričke robove pre više od 150 godina a mi se i dalje suočavamo sa problemima rasne prirode. To je jedan od onih problema koji, ako ga učinite podnošljivim, napravili ste veliki korak unapred. Vraćam se na vaše pitanje – prošlo je 25 godina i (krajnje) je vreme je da se okrene novi list. Ako pogledate primer drugog svetskog rata, 25 godina posle njegovog završetka je bila 1970a godina a 1970e niko više nije pričao o 1945oj tako da mislim da obični ljudi moraju da izbegnu ovaj problem zarobljenog razvoja i nastave dalje. Mislim da ljudi moraju češće o tome da govore.

Da li ćete pričati o ovim problemima sa predsednikom opštine?

• Da. Osećam da je trenutak da se priča o ovim stvarima ali u kontekstu onoga kako treba da izgleda budućnost i ne podcenjujem patnju kroz koju su ljudi prolazili i nije dobro praviti se da se to nikada nije desilo, jer se desilo, ali morate da krenete dalje.

Prema svim statistikama, ovaj region je najsiromašniji u Srbiji. Imamo situaciju u kojoj i SAD i EU ulažu u infrastrukturu. Međutim, prosečan građanin bi rekao da beton ne može da se jede. Među ljudima ovde preovlađuje mišljenje da bi jedna fabrika, dolazak ozbiljne firme, koja bi zaposlila 100 Srba, 100 Roma, i 100 Albanaca u velikoj meri doprinela onome o čemu smo upravo govorili. Ne samo ekonomski razvoj, već i opšta katarza između etniciteta jer sam ubeđen da ekonomski prosperitet je ključ probijanja etničkih barijera.

• Mislim da je važno da ljudi prihvate mesto na kojem žive jer postoji jedna stvar koju ne možete učiniti a to je da premestite Preševsku dolinu. Tu je gde je i morate je prihvatiti na toj lokaciji. Kada pogledate mapu vidite da niste na kraju sveta. Činjenica je da se asvalt ne jede ali morate priznati da taj asfalt smanjuje razdaljinu između vas i drugih mesta. Kada još pažljivije pogledate mapu videćete da ste blizu međunarodne granice a granica, za proizvođača voća i povrća, obično znači sedmosatno čekanje na graničnom prelazu a voće i povrće koje stoji na graničnom prelazu nije recept za ekonomski razvoj. Mislim da je Srbija u potpunosti u pravu kada priča o otvorenim granicama i mislim da je inicijativa Otvorenog Balkana dobar pravac. To nije samo teorija ovde u Preševskoj dolini, to je činjenica jer utiče na život ljudi ali čak i u to se meša uticaj istorije. Druge Balkanske zemlje, koje su mnogo manje od Srbije, brinu da je Otvoreni Balkan zavera preko koje će Srbija da povrati svoju dominaciju u regionu.

• Srbija je suštinski nešto od toga već uradila i ostaje da se utvrdi način na koji će Kosovo pristupiti organizacijama u svetu. Ti detalji i redosled poteza je nešto o čemu će se još pregovarati ali kao neko ko je učestovao u ovakvim pregovorima uveravam vas da je sve ovo izvodljivo ukoliko ljudi žele da normalizuju svoje odnose

Na koji način, vojno ili?

Ambasador Hil za Bujanovačke: Ohridski sporazum ne podrazumeva da Srbija prizna Kosovo, već normalizaciju odnosa

• Ne mislim da ljudi nemaju artikulisan stav da opravdaju svoju paranoju. Nisam psihijatar ali se paranoja obično ne zasniva na činjenicama. Ono što je jasno je da ove bojazni moraju biti prevaziđene kroz bolju saradnju u regionu. Mislim da Srbija i Severna Makedonija uspešno prevazilaze te probleme i to je pozitivan razvoj situacije. Mislim da je Srbija donela dobru odluku kada je prihvatila tablice na vozilima koja dolaze sa Kosova ali ne može Srbija sama da reši ove probleme, svi moraju biti deo tog procesa i svi moraju da razumeju da budućnost nije u povratku u prethodne vekove. Budućnost je u novim poslovima, pokretljivosti i tehnološkom napretku. Ne postoji razlog zašto kamion uopšte mora da uspori na kontrolnom punktu na granici. Graničari bi trebalo da unapred znaju šta se nalazi u kamionu ako je sva potrebna dokumentacija podneta unapred. Mogu da izvrše rutinsku kontrolu ako hoće, ne moraju da proveravaju svako vozilo, ali taj kamion ne mora da uspori ispod 35 kilometara na sat. Verovatno nije slučajnost da je svaki građanski sukob ili rat na Balkanu počinjao sa postavljanjem kontrolnih punktova. Taj mentalitet kontrolnih punktova mora biti odbačen u kontekstu moderne komunikacije.

Posle ukidanja nalepnica registarskih tablica, šta se može očekivati od procesa normalizacije između Srbije i Kosova? Šta podrazumeva Ohridski sporazum?

• Pre svega, osnovni elementi onoga što treba da se uradi su već poznati. Treba biti zahvalnan što se diplomata takvog iskustva i talenta, kao što je Miroslav Lajčak, prihvatio ovog posla. On i njegov tim su razradili osnovne elemente ovog sporazuma i za Srbiju, to je stvaranje Zajednice sprskih opština (ZSO). Ima ljudi u Prištini koji govore da je ovo početak još jedne Srpske Republike kakvu imamo u Bosni. Ljudi imaju pravo na svoje mišljenje, ali nemaju pravo na svoje činjenice. Nacrt ZSO koji su Lajčak i njegov tim pažljivo definisali nema ništa zajedničo sa situacijom u Bosni i ni jedna osoba koja ozbiljno i analitički sagledava ZSO ne bi rekla tako nešto. Mislim da je stvaranje više prostora za lokalnu samoupravu trend u svetu jer je svaka uprava na kraju krajeva skup usluga koje se pružaju građanstvu i što je uprava bliža građanstvu, to bolje. Ono do čega je Srbima pre svega stalo je obrazovanje i zdravstvena zaštita. Cilj ove i drugih mera je da se postigne neka vrsta normalizacije odnosa Srbije i Kosova tako da kad ljudi prelaze granični prelaz ne razmišljaju o politici već samo o tome koliko će im trebati da stignu do pijace i istovare svoje povrće i, kao na drugim mestima u svetu, da obsednutost politikom zamene velikom željom za ekonomskim uspehom. Cilj je dakle normalizacija i verujem da je dostižna.

Da li Srbija ima neke obaveze?

• Srbija je suštinski nešto od toga već uradila i ostaje da se utvrdi način na koji će Kosovo pristupiti organizacijama u svetu. Ti detalji i redosled poteza je nešto o čemu će se još pregovarati ali kao neko ko je učestovao u ovakvim pregovorima uveravam vas da je sve ovo izvodljivo ukoliko ljudi žele da normalizuju svoje odnose.

Znači nema de facto i de jure priznanja?

• Znate, ja ne govorim latinski baš dobro pa ne mogu da govorim o ovim de facto i de jure stvarima o kojima svi ovde pričaju ali ne, ovde nije reč o priznanju već o normalizaciji.