Bujanovac, 18. mart 2024. U nedelju se navršilo 20 godina od martovskog pogrom na Kosovu i Metohiji tokom kog su Albanci, najpre u Kosovskoj Mitrovici, a zatim i u drugim delovima Kosova i Metohije, organizovali proterivanje Srba, uništavanje njihove imovine i verskih objekata.

Povod za pogrom bila je nesreća tri dečaka albanske nacionalnosti, koji su se utopili u Ibru u selu Čabra u Ibarskom Kolašinu, za šta su Albanci optužili Srbe, piše N1.

Tog dana, 17. marta 2004. godine etnički je očišćeno šest gradova i devet sela, a svoj dom napustilo je više od 4.000 Srba.

Osmoro Srba i 11 Albanaca je poginulo, povređeno je više od hiljadu ljudi, a među njima i na desetine pripadnika međunarodnih snaga.

Zapaljeno je ili teško oštećeno oko 1.000 srpskih kuća, deset srpskih škola, kao i domovi zdravlja, pošte i druge institucije države Srbije.

Za 48 sati zapaljeni su Bogorodica Ljeviška, Prizrenska Bogoslovija i Hram Svetog Đorđa, crkva Hrista Spasa i konak manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, miniran je manastir Svetih Кozme i Damjana u Zočištu, kao i manastir Devič nadomak Srbije.

U južnom delu Kosovske Mitrovice zapaljena je crkva Svetog Save, u Prištini je zapaljena crkva Svetog Nikole, a u Podujevu je polomljen krst sa kupole crkve Svetog Andreja Prozvanog.

Srbi su proterani iz Kosova Polja, Obilića, Plemetine, Lipljana, Uroševca, Đakovice, Gnjilana a po drugi put iz svojih domova morali su da beže i Srbi iz Belog Polja kod Peći, gde su ponovo zapaljene sve povratničke kuće.

Neredi su se dogodili pred očima 38.000 vojnika Kfora iz 39 zemalja i 8.000 UNMIК policajaca, koji su bili zaduženi za očuvanje bezbednosti svih koji žive na Кosovu, a uprkos tome organizatori nisu kažnjeni, a i oni koji su direktno učestvovali osuđeni su na minimalne zatvorske kazne.

„Pred 20. godišnjicu martovskog pogroma 2004, sa bolom se sećamo uništavanja naših svetinja. Molimo se Gospodu da se ovakvo nasilje nikada ne ponovi i da svi ljudi na Кosovu i Metohiji žive u miru i poštovanju duhovnog i kulturnog nasleđa svih zajednica“, poručila je u subotu uveče Eparhija Raško-prizrenska.

Kao podsetnik na teške dane, objavili su scene paljenja crkve sv. Apostola Andreje u Podujevu koje su obišle svet.

Oko 286 srpskih kuća, preko 35 crkava, manastira i grobalja uništeno je i zapaljeno i više od 4.000 Srba sa juga KiM-a je proterano u trodnevnom nasilju ekstremnih Albanaca (oko 51. učesnika demonstracija u najmanje 33 pojedinačna nemira koja su se dogodila u 48 sati) koji su napali Srbe širom KiM-a.

Ubijeno je osmoro Srba i 11 Albanaca – koji su stradali u obračunu sa američkim i francuskim KFOR-om koji je pokušavao da zaustavi nasilje. U neredima su uništena 72 vozila UN.

Međunarodni tužioci i sudije na Kosovu procesuirali su sedam slučajeva uništavanja crkava i 67 osoba osudili na zatvorske kazne od 21 meseca do 16 godina. Ipak, do danas nisu otkriveni nalogodavci za ovo, kako su međunarodni krugovi u više navrata ocenili – organizovano nasilje, naveo je Kossev.

U svim hramovima Srpske pravoslavne crkve danas će biti služene liturgije posvećene žrtvama 17. marta, kako ubijenim taki i prognanim. Vlada Srbije je, sa svoje strane, čitavu ovu nedelju proglasila nedeljom sećanja na pogrom i danas će biti organizovan niz manifestacija kojima će se obeležiti događaji iz marta 2004. godine.

Centralno obeležavanje dve decenije od martovskog pogroma je u Gračanici, gde je bilo glavno poprište sukoba, dakle u 12 sati će biti održana svečana akademija sećanja na žrtve 17. marta, a pre toga će u manastiru Gračanica biti služena  liturgija.

Povod za najveće etničko čisćenje od 1999. godine bilo je davljenje trojice albanskih dečaka, 16. marta 2004, iz sela Čabra koje se graniči sa srpskim selom Zupče kod Zubinog Potoka. U kosovskim medijima optuženi su Srbi da su nesrećnu decu navodno pojurili sa psima u reku.

Portparol UNMIK policije, Derek Čepel je kasnije demantovao da su albanski dečaci nastradali bežeći od Srba, međutim, to nije zaustavilo napad ekstremnih Albanaca u Mitrovici.

Kao posebno pitanje otvorila se uloga kosovskih medija, o čemu je OEBS u Beču izdao poseban izveštaj u kojem je kritikovao „očigledan spin“, „neodgovorno i senzacionalno“ izveštavanje elektronskih medija na albanskom.

„Takođe, treba napomenuti da su mediji, posebno elektronski, pokazali neprihvatljiv nivo emocija, pristrasnosti, nebrige i pogrešno primenili ‘patriotski’ žar. Posebno izveštavanje u veče 16. marta od strane tri glavna kosovska televizijska kanala zaslužuje najjaču moguću kritiku“, navodi se u OEBS-ovom izveštaju.

Prema podacima Eparhije raško-prizrenske iz aprila 2004. godine, ukupan broj uništenih crkvenih zgrada je bio blizu 100.

U nasilju su uništena i remek dela hrišćanske srednjevekovne umetnosti, kao što je Bogorodica Ljeviška iz XIV veka, koja je danas pod UNESCO zaštitom, manastir Devič, Saborna crkva Svetog Đorđa, sedište Raško-prizrenske eparhije, bogoslovija Sveti Kirilo i Metodije sa kojom je izgoreo i prizrenac Dragan Todorović, starosedelačka prizrenska četvrt Kaljaja, Manastir Svetog Arhangela sa tadašnjim tek obnovljenim konakom, crkva Svetog Spasa i crkva Svetog Save u Južnoj Mitrovici.

U procesu obnove od 2005. obnovlјeno je ili donekle popravlјeno oko 70% objekata oštećenih ili uništenih 2004, i po međunarodnim zahtevima, u obnovi su učestvovale i kosovske institucije pod nadzorom i organizacijom Saveta Evrope.

Svetinje i kulturna dobra uništeni u martovskom pogromu – publikacija se nalazi na sajtu Eparhije Raško-prizrenske.

Više hiljada ekstremnih Albanaca narednog dana – 17. marta, krenulo je iz Južne Mitrovice ka glavnom mostu i tadašnjoj zoni poverenja, najpre paleći vozila međunarodne zajednice i rušeći pokretnu ogradu UNMIK-a, da bi potom prešli u severni deo grada i sukobili se sa Srbima koji su se brzo okupili sa severne strane mosta i potisnuli ih ka jugu.

U tadašnjim međunarodnim internim izveštajima, navedeno je da su se u delu oko zgrade opštine, mosta i parka, u Južnoj Mitrovici mogli videti građani sa automatskim oružjem, uperenim ka severnom delu grada, na koji se pucalo u više navrata, a fotografisana su i ambulantna kola koja su prevozila kamenice i oružje, doturajući ih demonstrantima oko glavnog mosta.

U ovim sukobima u Kosovskoj Mitrovici, ubijeno je dvoje Srba – stariji Borivoje Spasojević i majka dvoje maloletne dece – Jana Tučev. Spasojević je ubijen kao prolaznik na ulici, a Tučev dok je otvarala terasu svog stana.

Bolnički izvori u Južnoj Mitrovici potvrdili su da je u sukobima povređeno 84 Albanaca, dok je bolničko osoblje na srpskoj strani navelo da je povređeno 22 Srba, od kojih pet teško, te da su dve srpske žrtve ubijene snajperskim hicima.

U tadašnjem sukobu na mostu, povređeno je i 11 francuskih pripadnika KFOR-a koji su pokušavali da zaustave nasilje.

Kasnije je potvrđeno da je u ovom nasilju najmanje sedam osoba poginulo, dok je preko 200 ranjeno. AP je tada javio da je poginulo četvoro Albanca i troje Srba, podseća se u tekstu Kosseva.

Nasilje je posebno eskaliralo u Svinjaru, Čaglavici, Lipljanu, Kosovom Polju, Obiliću, Prizrenu, Gnjilanu, i Peći.Obilić i Svinjare su tada potpuno očišćeni od srpskog stanovništva.

Spaljene su kuće u Kosovom Polju, kao i kuće u jednom od tadašnjih najznačajnijih povratničkih sela – u Belom Polju. U Gnjilanu su srpske kuće spaljene takođe. Zapaljene su škole i pošte. U Obiliću je napadnuta i zapaljena škola u trenutku kada je oko tridesetak đaka imalo časove.

Neposredno nakon martovskog pogroma – za srpsku stranu, odnosno martovskih nemira – za kosovsku i međunarodnu, otvorilo se upravo pitanje da li je nasilje bilo unapred pripremljeno i organizovano.

Portparol UNMIK policije Derek Čepel ocenio je da je nasilje imalo „stepen organizovanosti“.

I tadašnji šef UNMIK-a Hari Holkeri rekao je prilikom posete Obiliću, koje je stradalo u ovom nasilju – da su albanski ekstremisti imali „spreman plan za nasilje“.

Tadašnji Generalni sekretar NATO-a, Jap de Hop Shefer, opisao je 17. Mart kao „neprihvatljivo nasilje“, „orkestrirano i organizovano od strane ekstremne frakcije u albanskoj zajednici“.

U svom izveštaju Savetu bezbednosti UN, tadašnji generalni sekretar Kofi Anan izvestio je: „Napad koji su predvodili albanski ekstremisti protiv kosovskih Srba, Roma i Aškalija je organizovana, široko rasprostranjena i ciljana kampanja.“

I više drugih evropskih zvaničnika je imalo slične izjave da je akcija bila unapred pripremljena, podseća Kossev.

Admiral NATO snaga Gregori Džons pažljivo biranim rečima opisao je tada eskalaciju trodnevnog nasilja: „Ova vrsta aktivnosti zapravo je skoro jednaka etničkom čišćenju i ne može da se nastavi“.

U nemačkim medijima su se neposredno nakon nasilja pojavili i izveštaji o tome da je nemačka obaveštajna služba, BND, nekoliko meseci ranije, presrela telefonske razgovore Samedina Džezairija, poznatog i pod ratnim nadimkom „Komandant Hodža“, jednog od najkontroverznijih bivših boraca OVK, saznavši da se nasilje planiralo.

U kosovskim medijima su se pre nekoliko godina, u više navrata pojavili natpisi da iza 17. Marta stoji organizovana grupa „proistekla iz OVK-a“, odnosno da je navodno krajem 2001. godine na Kosovu formirana kriminalna grupa za čije su formiranje i aktivnosti znala „velika imena“, a čija je misija bila i da navodno organizuje martovsko nasilje, dok je podršku za to imala od „svih ratnih stranaka“, tajne službe i „velikih porodica“. Za uspešnu „misiju“ obećana im je amnestija, ali je ista grupa navodno i „uništena“ krajem 2004. Ipak, ovi navodi nisu zvanično potvrđeni.

Ubrzo nakon 17. marta, međutim, otvorilo se i pitanje „frustracije Albanaca“ usled „nerešenog statusa Kosova“.

Human Rights Watch je u svom izveštaju iz tog perioda naveo da su se mladi Albanci „osećali duboko marginalizovani i frustrirani usled nedostatka mogućnosti i stagnacije ekonomije Kosova“.

„Spontani i organizovani elementi koji stoje iza nasilja delovali su sa zajedničkim ciljem: da se oslobode preostalih etničkih Srba i drugih manjinskih zajednica na Kosovu. Nakon što je nasilje buknulo, raširilo se Kosovom sa skoro kliničkom preciznošću: posle dva dana nemira, svaka srpska, romska, ili aškalijska kuća bila je spaljena u većini onih zajednica pogođenih nasiljem, ali su susedne kuće etničkih Albanaca ostale netaknute,“ zaključuje se u ovom izveštaju.

Iako su zapadni mejnstrim mediji izvestili da su Srbi bili žrtve, ubrzo se ubrzao proces jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova koje će uslediti četiri godine kasnije. Upravo je opisana „frustracija Albanaca“ poslužila da se dotadašnja politika za Kosovo „standardi pre statusa“ zameni novom – „standardi i status“.