Bujanovac, 17. mart 2025. (foto RTS) – Martovski pogrom tokom kojeg su ubijani i proterivani Srbi sa Kosova, a njihova imovina uništavana, kulminirao je na današnji dan pre 21 godine.
U Martovskom pogromu na Kosovu i Metohiji etnički je očišćeno šest gradova i devet sela, a iz domova je proterano više od 4.000 Srba
Zapaljeno je ili teško oštećeno oko 1.000 srpskih kuća, 10 srpskih škola, kao i domovi zdravlja, pošte i druge institucije države Srbije.
Nasilje je izazvala lažna vest Radio televizije Kosova, a admiral NATO pakta je nasilje uporedio sa etničkim čišćenjem.
Neposredan povod za martovski pogrom bilo je utapanje tri dečaka albanske nacionalnosti, u Ibru u selu Čabra u Ibarskom Kolašinu, za šta su Albanci optužili Srbe, piše N1.
Nesrećni događaj se desio 16. marta, a iako se ispostavilo da za utapanje dečaka nisu odgovorni Srbi, već da su stradali nesrećnim slučajem, krenula je spirala nasilja koja je kulminirala 17. marta 2004. godine.
Poginulo je osmoro Srba i 11 Albanaca, povređeno je više od 1.000 ljudi, među njima je bilo na desetine pripadnika međunarodnih snaga (KFOR).
U 48 sati oskrnavljeno, potpuno uništeno i opljačkano je 35 crkava, manastira i konaka: Bogorodica Ljeviška, Prizrenska Bogoslovija i Hram Svetog Đorđa, crkva Hrista Spasa i konak manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, miniran je manastir Svetih Кozme i Damjana u Zočištu, kao i manastir Devič nadomak centralne Srbije.
U južnom delu Kosovske Mitrovice zapaljena je Crkva Svetog Save, u Prištini je zapaljena Crkva Svetog Nikole, a u Podujevu je polomljen krst sa kupole crkve Svetog Andreja Prozvanog.
Nasilje pred očima 38.000 vojnika KFOR
Srbi su proterani iz Kosova Polja, Obilića, Plemetine, Lipljana, Uroševca, Đakovice, Gnjilana a po drugi put iz svojih domova morali su da beže i Srbi iz Belog Polja kod Peći, gde su ponovo zapaljene sve povratničke kuće.
U tom trenutku na Kosovu i Metohiji se nalazilo 38.000 vojnika KFOR i 8.000 UNMIК policajaca, koji su bili zaduženi za očuvanje bezbednosti svih koji žive na Кosovu.
Uprkos tome organizatori nisu kažnjeni, a i oni koji su direktno učestvovali neretko su osuđivani na minimalne zatvorske kazne.
Međunarodni tužioci i sudije na Kosovu procesuirali su sedam slučajeva uništavanja crkava i 67 osoba osudili na zatvorske kazne od 21 meseca do 16 godina. Ipak, do danas nisu otkriveni nalogodavci za ovo, kako su međunarodni krugovi u više navrata ocenili – organizovano nasilje, naveo je Kossev.
Tadašnji generalni sekretar NATO-a, Jap de Hop Shefer, opisao je 17. mart kao „neprihvatljivo nasilje“, „orkestrirano i organizovano od strane ekstremne frakcije u albanskoj zajednici“.
U svom izveštaju Savetu bezbednosti UN, tadašnji generalni sekretar Kofi Anan izvestio je:
„Napad koji su predvodili albanski ekstremisti protiv kosovskih Srba, Roma i Aškalija je organizovana, široko rasprostranjena i ciljana kampanja“.
Admiral NATO snaga Gregori Džons pažljivo biranim rečima uporedio je viđeno todnevno nasilje kao jednako etničkom čišćenju:
„Ova vrsta aktivnosti zapravo je skoro jednaka etničkom čišćenju i ne može da se nastavi“.
Kao posebno pitanje otvorila se uloga kosovskih medija, o čemu je OEBS u Beču izdao poseban izveštaj u kojem je kritikovao „očigledan spin“, „neodgovorno i senzacionalno“ izveštavanje elektronskih medija na albanskom.
„Takođe, treba napomenuti da su mediji, posebno elektronski, pokazali neprihvatljiv nivo emocija, pristrasnosti, nebrige i pogrešno primenili ‘patriotski’ žar. Posebno izveštavanje u veče 16. marta od strane tri glavna kosovska televizijska kanala zaslužuje najjaču moguću kritiku“, navodi se u OEBS-ovom izveštaju.
Pogrom „pogurao“ proces jednostranog proglašenja nezavisnosti
Ubrzo nakon 17. marta, međutim, otvorilo se i pitanje „frustracije Albanaca“ usled „nerešenog statusa Kosova“.
Hjuman rajts voč (Human rights watch) je u svom izveštaju iz tog perioda naveo da su se mladi Albanci „osećali duboko marginalizovani i frustrirani usled nedostatka mogućnosti i stagnacije ekonomije Kosova“.
„Spontani i organizovani elementi koji stoje iza nasilja delovali su sa zajedničkim ciljem: da se oslobode preostalih etničkih Srba i drugih manjinskih zajednica na Kosovu. Nakon što je nasilje buknulo, raširilo se Kosovom sa skoro kliničkom preciznošću: posle dva dana nemira, svaka srpska, romska, ili aškalijska kuća bila je spaljena u većini onih zajednica pogođenih nasiljem, ali su susedne kuće etničkih Albanaca ostale netaknute“, zaključuje se u ovom izveštaju.
Iako su zapadni mejnstrim mediji izvestili da su Srbi bili žrtve, ubrzo se ubrzao proces jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova koje će uslediti četiri godine kasnije. Upravo je opisana „frustracija Albanaca“ poslužila da se dotadašnja politika za Kosovo „standardi pre statusa“ zameni novom – „standardi i status“.
