U prethodna dva dana imao sam osećaj da u mojoj zemlji postoje, ne dva sveta, nego dva univerzuma.
Kada sam obišao Dijanu Hrku i porazgovarao sa njom, preko puta kod Ćacilenda, postavljali su još jače ozvučenje. I to nakon noći u kojoj su majci tragično preminulog sina pevali: “Došla majka sina da potraži.”
Ako je ikada nešto bilo sveto našem narodu, ali i svim narodima kroz istoriju, to je pravo na žaljenje mrtvih. U antičkoj drami Kreont je izgubio dušu onog trenutka kada je Antigoni zabranio da oplakuje brata.
I svako bi se pitao kakav je to Ćacilend sistem vrednosti, u kome možeš gaziti i ljudske i božje zakone i vređati bol jedne majke.
Ali u toj istoj zemlji prisustvovao sam i bio deo, samo nekoliko dana ranije, jednog drugog univerzuma – Srbije budućnosti!
U četvrtak u 10 časova, ispred FDU, pridružio sam se grupi od 5.000 studenata i aktivista koji su naredna dva dana pešačili do Novog Sada, u znak sećanja na žrtve 1. novembra.
MOJA PRIČA IZ KOLONE
Ovo je moja priča iz kolone i kako sam ja video pešačenje studenata i aktivista koji su danima prelazili Srbiju.
Pet kolona koje su marširale i prelazile stotine kilometara do Novog Sada bile su samo mali deo onih koji su 1. novembra došli na veliki protest Srbija pamti. Svaka od tih pet kolona imala je više ljudi nego što bi predsednik Ćacilenda mogao da okupi uz ucene i pritiske na nivou cele Srbije.
Biti deo desetina hiljada ljudi koji u više kolona koračaju, ne zbog funkcija, ne zbog položaja, nego zbog vizije normalne Srbije, pokazuje da zaista ništa nije snažnije od ideje čije je vreme došlo.
Desetine hiljada ljudi su koračale, često sa zavojima, sa žuljevima i povredama, dok ih je narod dočekivao sa hranom, voćem i vodom, kao oslobodioce iz Prvog svetskog rata.
Urezala mi se slika bake iz Batajnice koja je, i pored toga što su meštani već pripremili obilje hrane, iznela tri pakovanja napolitanki i tiho rekla:
„Molim vas, uzmite. Toliko je baka imala para da doprinese.“
Bilo je mnogo heroja, ali posebno izdvajam studente iz Novog Pazara koji su pešačili šesnaest dana, više od trista kilometara. Prošle godine sam pešačio do Jadra četiri dana i znam koliko je to teško, ali šesnaest dana neprekidnog hoda je nadljudski napor. Za ova dva dana Natalija je povredila tetivu, a Kristina bi u jednom momentu odustala da se Marina nije vratila po nju. Možemo samo da zamišljamo koliko su Pazarci imali izazova za ovih 16 dana.
Uz sve heroje i divne ljude, Pazarci koji pevaju „Idem preko zemlje Srbije“, sa prelepim devojkama sa hidžabom ogrnutim srpskim zastavama, pokazali su da je radikalsko-naprednjačka mržnja poražena ljubavlju.
Najlepši simbol toga bio je susret Nadije sa hidžabom i Save sa šajkačom, koji su se drugarski zagrlili dok je Nadija plakala od emocija.
Video sam ideju jedne nove, mlade i poletne Srbije, iskrenog patriotizma koji u ljubavi prevazilazi razlike. Sa različitim zastavama i simbolima, krstom, polumesecom, Če Gevarom sa petokrakom i Isusom, videla se tolerantna Srbija u kojoj više nije važno ko je vernik, a ko ateista, već kakav je ko čovek. Video sam da mladost nije stvar godina nego stanje duha. Naša odbornica Ljubinka od preko 60 godina prešla je put peške nošena studentskim entuzijazmom.
PAZARCI SU NAŠI HEROJI
Te iste vrednosti video sam kada smo zajedno blokirali Gazelu i zaustavili Rio Tinto, kad smo šetali zbog žrtava u Ribnikaru, i kad smo ponovo ustali protiv onih koji žele da vrate Rio Tinto prošle godine. Svaki talas protesta imao je svoj uspon, vrh i pad, ali i jednu zakonitost: svaki sledeći bio je veći, a korumpirani režim slabiji.
Niko ne zna kada će biti kraj, ali znamo da povratka na staro nema. Ova energija ne može nestati. Može se rasuti, ali će se vratiti još jača. Kraj za mene nije kad oni padnu, kraj je kad budu odgovarali.
Jer tek kada vratimo odgovornost, imaćemo budućnost u kojoj nijedna majka više neće morati da štrajkuje glađu zbog nepravde, kao što to danas čini Dijana Hrka.
Zoran Đinđić je jednom mladom Novopazarcu rekao:
„Batalite podele. Gledajte napred i srešćemo se u budućnosti.“
Tokom ove šetnje video sam i doživeo različitosti ujedinjene pod zastavom Srbije, i shvatio da smo se konačno sreli u budućnosti.
