Bujanovac, 12. novembar 2025. – Portal “Koštana” iz Vranja objavljuje plagirane i falsifikovane medisjke sadržaaje u okviru projekta Ministarstva „Albanci u Srbiji: između tradicije i savremenog društva”. Ovaj anonimni portal jedini je medij u Srbiji koji je na konkursu dobio novac da bi informisao Albance na njihovom maternjem jeziku i za to dobio 500.000 dinara od 60 miliona namenjenih informisanju na jezicima nacionalnih manjina. Osnivač i vlasnik Koštane je SS Turistička televizija 1961 doo Beograd, a glodurka izvesna Milena Božić. Ukratko, ako nekome nije jasno, portal Koštana neskriveno zloupotrebljava javni novac!
Koštana je do sada objavila ukupno 8 sadržaja po konkursu, po četiri na srpskom i albanskom, a da je reč o “Resavskoj školi”, plagijatima i falsifikatima lako je dokazivo.
Bujanovačke su jednostavnom pretragom i upitima uz pomoć veštačke inteligencije (ChatGpt) ustanovile da se tekstovi objavljeni na Koštani u gotovo 90 odsto slučajeva poklapaju sa Wikipedijom i sličnim enciklopedijskim sajtovima.
VOJNO LICE U PENZIJI STOJI IZA KOŠTANE: NJEGOVIM MEDIJIMA PREKO 200.000 EVRA
Nakon objavljivanja rezultata ovogodišnjih medijskih konkursa Ministarstva informisanja i telekomunikacija Slavko Stijaković, koji je pored Koštane vlasnik brojnih medija u Srbiji, mogao je da prostre ćilim, pod borom i omorikom, međ rascvetalim narcisima, jorgovanima i ramondama, zasvira našu trubu ili nešto sa šest žica i uživa, piše Cenzolovka.
Naime, mediji ovakvih floralno-folklornih naziva (koštana, cilim.rs, portalramonda.rs, narcisijorgovan.rs i slično) čiji je vlasnik, zajedno sa onima u kojima je suvlasnik, samo od Ministarstva su inkasirali ravno 24.530.000 dinara, odnosno blizu 209.000 evra.
Slavko Stijaković, nekadašnji oficir JNA, koji je, pored Vojne akademije, završio i Fakultet političkih nauka, u medijima se ranije pominjao kao jedan od svedoka odbrane na suđenju u Haškom tribunalu u vezi sa zločinima koji su se dogodili u Vukovaru
Pregled njihovih objava takođe otkriva da praktično nema nijednog teksta koji se konkretno bavi – kako je projekt definisan – Albancima na jugu Srbije, životom u multietničkoj zajednici ili pitanjima manjinskih prava.
“Koštana” iz Vranja informisaće Albance, albanskim medijima ni dinara od Ministarstva
Umesto toga, objavljene su uglavnom opšte teme koje nemaju nikakve veze sa svakodnevnim životom Albanaca u Bujanovcu, Preševu ili Medveđi. Umesto da čitalac sazna kako se ova manjinska zajednica nosi sa savremenim društvenim izazovima, kakav je njen položaj, koji su problemi, a koji primeri uspešne integracije, na stranici projekta mogu se pročitati tekstovi o srednjovekovnim ličnostima, istorijskim činjenicama i kulturnim običajima koji se lako mogu pronaći svuda na internetu.
Da napomenemo li da u tekstovima ne postoji esencija novinarstva, a to su između ostalog relevantni sagovornici I izvori.
Takav pristup potpuno je suprotan smislu projekta koji bi trebalo da doprinese boljem informisanju i razumevanju između zajednica.
Nema terenskog rada, nema glasova ljudi, nema ni jednog intervjua sa pripadnicima albanske zajednice ni analize. Na celom portalu ne postoji ni jedan tekst koji bi pokazao da je autor razgovarao sa nekim sagovornikom o tome kako se taj plan sprovodi i kako utiče na život ljudi na jugu zemlje.
U praksi, Koštana se ne obraća Albancima niti ih informiše već, uz pomoć novca svih nas građana dobijenih od Ministarstva, koristi njihovo ime i temu da bi opravdala pola miliona dinara.
Sve to otvara ozbiljna pitanja o načinu na koji se novac dodeljuje na medijskim konkursima i o tome ko kontroliše da li se projekti zaista sprovode.
Koštana je već bila predmet pažnje javnosti kada je otkriveno da je dobijala sredstva i od lokalnih samouprava u Pčinjskom okrugu, iako portal u stvarnosti nema redakciju, novinare na terenu ni vidljivu aktivnost.
Ranije su Bujanovačke pisale o tome da su im odobravana sredstva i u Vranju i u Vladičinom Hanu, iako u tim sredinama građani nikada nisu čuli za njih, niti su mogli da pronađu njihov rad na lokalnim temama.
Portal je, uprkos svemu, nastavio da dobija novac i u Bujanovcu, gde je, prema ranijim istraživanjima, objavio svega nekoliko vesti – i to pre više od godinu dana.
Kada se sve sabere, postaje jasno da projekat „Albanci u Srbiji: između tradicije i savremenog društva“ služi samo kao paravan za uzimanje sredstava, a ne kao stvarni doprinos boljem razumevanju i izveštavanju o manjinskim zajednicama. Iako se formalno radi o projektu od javnog interesa, suštinski on nema nikakav dodir sa životom ljudi o kojima bi trebalo da govori.
U zemlji u kojoj su manjine i dalje često nevidljive u medijima, ovakvi projekti dodatno urušavaju poverenje u ideju javnog finansiranja medija i obesmišljavaju napore onih koji se ozbiljno bave manjinskim temama.
Upravo zbog toga je neophodno da se otvori pitanje kontrole i odgovornosti: ko proverava da li su sredstva za projekte poput ovoga zaista iskorišćena namenski? Ko proverava da li su tekstovi originalni, da li je ciljna grupa stvarno informisana i da li postoji ikakav rezultat?
Dok se ta pitanja ne postave ozbiljno, svedoci smo još jednog primera kako javni novac namenjen manjinama završava u rukama onih koji sa novinarstvom, zajednicama i javnim interesom nemaju gotovo nikakve veze.
