Piše: Viktor Cvetić
(autor je umetnik, putopisac i prijatelj Bujanovačkih iz Skopja)
Pre neki dan sam, po ne znam koji put, gledao seriju „Priče iz radionice“. Zoran Radmilović je odlično dočarao ono što je autor hteo da kaže – da jedan čovek protiv sistema ne može ništa; navike ostaju, a mi kao individue gradimo jedan sistem koji, pod znakovima navoda, treba da nam pomaže u životu, a ne da nam odmaže.
Zaista, pažljivo sam gledao lik Steva Žigona, koji, za razliku od Krigera u Povratku otpisanih, ovde glumi visokog intelektualca, čoveka fiksiranog za svoj automobil, koji „objektivno“ stalno ima neki problem s kolima, da bi se na kraju ispostavilo da ima porodicu, a da je pravi problem zapravo u blizini koju nema.
Niko nije sam
Tu se i Marko Nikolić posebno istakao, glumeći bogatog gastarbajtera koji je iz gneva prema našem trulom sistemu postao državljanin Nemačke – precizan kao sat, uvek tačan u računima, ali nesrećan zbog toga što nema decu. I, naravno, naša možda najlepša dama, Milena Dravić, koja glumi profesorku koja uvek sve zna o automobilima, da bi se na kraju pokazalo da ne zna ništa i da, zapravo, traži ljubav – koju i pronalazi.
Sve to je predivno uočeno od strane Radmilovića, majstora koji ima svoju radionicu, gde su svi stranci, a niko nije sam.
„Svi zajedno piju piće koje se zove usamljenost i nedostatak ljubavi — ali je ipak lakše piti ga zajedno nego sam.“…
Srbin i Hrvat iz Skoplja objavili knjigu o Manastiru Prohor Pčinjski
Nešto što je tada bilo deo obrazovnih programa i TV serija – kao nešto što treba iskoreniti. Televizijski sadržaji bili su zdraviji. Danas nam je to postalo normalno, pa kada vidimo nekoga ko se lepo ponaša prema nama i pokazuje ljudskost, kažemo sebi: „Ovaj je ili nenormalan ili glup.“
Prestali smo da cenimo dobrotu kao osnovnu ljudsku vrlinu. Otuđenost, ljubomora i zavist postali su vrline našeg vremena.
Ponekad se zapitam gde smo pogrešili. Pare su važne, ali ako nemamo dodir naših duša kroz lepo ponašanje, kroz osećaj da postojimo kao individue, ali i da funkcionišemo kolektivno – koji je onda smisao života? Nekada su naši preci imali obraz i bilo je veoma važno da se taj obraz ne okalja, jer je upravo taj stid čuvao našu normalnost. Albert Ajnštajn je rekao: „Prvi znak ludila je odsustvo stida.“ Zvuči poznato, zar ne?
Izgubili smo i stid i sram i osećaj da svojim postupcima nanosimo zlo drugima, dok se davimo u ljubomori, zavisti i pakosti, koje čak imaju svoje oličenje kroz naš siromašni interes, pokušavajući da kupimo ono što niko od nas nema – pravu i istinsku bezuslovnu ljubav društva. Nekada smo je imali, bili smo svesni da je imamo i – izgubili smo je.
Pitanje koje se postavlja jeste: kako smo je izgubili? Da li smo toga bili svesni? Da li smo potpali pod razne uticaje globalnog sela, koji se manifestuju kroz razne besadržajne i prazne TV i internet sadržaje, dok su serije poput „Priča iz radionice“ postale tek kap u pustinji? Mislim da je arhimandrit Tadej bio potpuno u pravu kada je rekao: „Kakve su ti misli, takav ti je i život.“
Život nam je postao jedan veliki rijaliti-šou. Nadamo se lajkovima na Instagramu i Fejsbuku, broju pregleda na TikToku, umesto da se nadamo da će naša dobra dela biti uzvraćena istom merom.
Nadamo se da će naša simpatija pogledati gde smo bili noćas, umesto da toj osobi damo značaj kroz kreativna dela – da napišemo lepo pismo, organizujemo lepu večeru. Jer, kako je govorio veliki Stevo Žigon: „Ljubav se ne uči, ljubav se stvara. To je nešto što svi nosimo u sebi, a oblik joj dajemo kroz dela. Zato je umetnost nešto najbliže Bogu.“
Danas, nažalost, usavršavamo veštine koje nam donose više pregleda, više lajkova i više pratilaca, u nadi da će popuniti onaj deo srca koji je žedan i gladan nematerijalne ljubavi. A ona se ne može kupiti parama – može se „kupiti“ delima. Ona je najjednostavnija i najprostija, ali zato košta najviše, jer je zatrpana slojevima ljubomore, zavisti, interesa, srebroljublja i teretima koje je doneo 21. vek.
Da bi čovek došao do tog dela svog istinskog karaktera, potrebno je kopati, raditi na sebi i hraniti se bogatijim sadržajem nego što je onaj koji danas preovladava. Kao što se telo hrani zdravom hranom da bi izgledalo lepo, tako se i duh mora hraniti kvalitetnim sadržajem. Porazna je statistika da mladi veći deo dana provode na telefonima. Čime se oni hrane? Pitanje je: da li imamo način da to regulišemo? Kako da znamo šta je dobro, a šta loše, a da se ne izolujemo od sveta?
Godine prolaze, ljudi stare
Ostaje nam pitanje: kuda smo krenuli i gde ćemo stati? Godine prolaze, ljudi stare. Ponosimo se našim hrabrim precima koji su u više navrata pobeđivali neprijatelje u velikim svetskim ratovima. Oni su iza sebe ostavili nešto trajno. Kako je govorio Marko Aurelije: „Sve što radimo u životu odjekuje u večnosti.“ Šta je naša generacija uradila – pravo je pitanje.
Da li ćemo biti nemi posmatrači uništavanja onoga što su naši preci gradili vekovima, ili ćemo uspeti da sačuvamo zdrav razum, da budemo vaspitani i kulturni bez obzira na nacionalnost i veru, da razumemo drugog, da pomažemo jedni drugima i da izgradimo Balkan koji neće biti poznat po bratoubilačkim ratovima, već po tome što predstavlja primer kako ljudi treba da žive?
Da budemo zajedno i kada je dobro i kada je loše, da se vodimo principom da „ništa ne može zbližiti ljude kao srećan ishod zajedničke tragedije“, da postanemo generacija koja će budućima biti primer da je bar spasila ono što se moglo spasiti. A to je ono što je i najvažnije tokom našeg zemaljskog života – ono što svima nama nedostaje, kao što je nedostajalo i likovima u seriji „Priče iz radionice“.
A to je – ljubav.
