Piše: I. Jovanović
Bujanovac, 14. januar 2026. – Bujanovčanin Vladislav Dimitrijević je master inženjer elektrotehnike i računarstva, softverski inženjer u jednoj niškoj firmi, član Mense i otac troje dece, ali je spisku svojih znanja i kompetencija sasvim slučajno dodao i akušerstvo. Suprugu Bojanu je sa poslednjim detetom porodio lično on, sam i bez ičije pomoći, u njihovom stanu. Ali, ovo je samo deo njegove bogate životne priče.
Vladislav Dimitrijević, sin čuvenog doktora Cakija iz Bujanovca i profesorke Violete, vodi miran porodični život u Nišu. Rođen 1989. godine, odrastao je u porodici lekara i profesorke, završio fakultet u Nišu i izgradio karijeru u struci.
A onda je, jednog oktobarskog jutra uradio nešto što mu ne piše ni u jednoj biografiji – sam je porodio svoju suprugu u stanu i dočekao rođenje trećeg deteta.
Lekari nisu verovali
U stanu u Nišu, u pet minuta do sedam ujutru 13. oktobra 2024. godine, dok je grad još bio pospan i tih, Vladislav je držao telefon u jednoj ruci, a ruku svoje supruge u drugoj. Porodilište tog jutra nije bila bolnica već njihov stan, a on nije imao medicinsku uniformu – ali porođaj je već počeo i vremena za čekanje nije bilo.
-Naš termin je bio 14. oktobra i u Kliničkom centru su nam rekli da beba verovatno neće doći pre termina, ali ukoliko krene porođaj ranije, da odmah dođemo – priseća se Vladislav.
I beba je odlučila da ne čeka – supruga ga je dozvala ujutru i rekla: „Pozovi hitnu pomoć.“ Poučen iskustvom prijatelja koji ima troje dece, Vladislav je znao da treći porođaj ide znatno brže od prethodnih.
-Nisam smeo da rizikujem i pođem sa suprugom kolima, što se ispostavilo kao dobra odluka. Sekunda kada shvatite da ste jedina osoba koja može da pomogne…izgleda kao večnost. U tom trenutku sam bio priseban i mislio: ti si jedina osoba i nema druge pomoći – počinje priču Vladislav.
Adrenalin je nadvladao strah.
-Od velike količine adrenalina nisam osećao strah, ali da mi nije bilo svejedno, to stoji. U tom trenutku sam samo pomislio da spašavam dva života – suprugu i bebu. Hvala Bogu, sve je prošlo kako treba – kaže on.
Vladislav je prisustvovao prvom porođaju svoje supruge i, kako kroz osmeh kaže, ispratio je teoretski deo, a kod trećeg porođaja sve je to primenio u praksi. Porođaj se odvijao munjevito.
-Za razmišljanje o tome ‘šta ako nešto krene po zlu’ jednostavno nije bilo vremena. I dan-danas se pitam o tome, ali hvala Bogu, imali smo sreće – naglašava Vladislav.
Prvi kontakt s bebom opisuje kao emotivan i smešan u isto vreme. Njegovi sinovi su se probudili i komentarisali: „Tata je tukao bebu!“, a on je, dodaje, samo primjenjivao teoretsko znanje sa prvog porođaja. Supruga je, kaže, bila pravi heroj – smogla je snage da mu „baci pet“. Lekari su stigli u 7:05, začuđeni prizorom, ali sa osmehom i rečima: „Svaka čast.“
-Promenilo me je to iskustvo kao muža i oca. Oduvek smo želeli ćerku, a sada je tu… i svaki otac zna koliko su ćerke vezane za očeve. Ponosan sam što je sve prošlo u najboljem redu, zahvalan Bogu što je sve kako treba – naglašava naš sagovornik.
Detinjstvo u Bujanovcu
Vladislav je rođen 1989. godine u Bujanovcu. Njegov otac je poznati bujanovački lekar Slađan Cake Dimitrijević, sada u penziji, a majka Violeta je profesorka u srednjoj školi. Ima mlađe brata i sestru.
-Detinjstvo u Bujanovcu bilo je lepo. Sećam se dana provedenih kod bake i deke na selu, ali i u dvorištu kuće gde smo pre četiri godine završili svoj dom – ponosno ističe Vladislav.
Put do Niša bio je logičan. Nakon završene gimnazije u Vranju, upisao je Elektronski fakultet.
-Moji studentski dani bili su posvećeni predavanjima, ispitima i radu. Završio sam master sa nepune 24 godine i zaposlio se tačno na svoj 24. rođendan. Članstvo u Mensi bilo mi je podstrek, na papiru spadam u 1% natprosečno inteligentnih ljudi, ali bez napornog rada inteligencija ne vredi – kaže on.
U Nišu je upoznao svoju suprugu, u jednoj diskoteci na završnoj godini studija. U vezi su od 2012, u braku od 2018.
-Održava nas razumevanje i poštovanje. Život sa troje dece nije lak, ali je veoma lep. Stalno su prisutni neki virusi, ali najlepši osećaj je kada se vratim s posla i svi krenu u zagrljaj – kaže sa osmehom.
Njegovi dani ispunjeni su poslom, brigom o deci, ali i malim radostima – igrama, zagrljajima, ispijanjem kafe sa suprugom. Na poslu radi kao softver inženjer i veoma je zadovoljan životom koji je izgradio.
Međutim, iako je Niš sada njegov dom, Bujanovac mu je i dalje u srcu.
-Deca su Nišlije, ali ja jesam i ostaću Bujanovčanin. Vraćam se kući svakog drugog vikenda. Odrastanje u Bujanovcu mi je oblikovalo karakter – ponosno ističe i dodaje da mu najviše nedostaju ispijanja kafe sa starim društvom, što nadoknadi svakim dolaskom u zavičaj, a posebno se raduje dolascima na Badnje veče i odlasku po badnjak sa starim društvom.
Vladislav ima jasnu poruku za mlade:
-Verujte u sebe, ne odustajte i ništa nije nemoguće uz veru i upornost. Znanje je jedina stvar koju vam niko ne može oduzeti. Hrabrost dolazi s godinama, a rad je isključivo individualna stvar.
Kada njegova ćerka jednog dana bude čula priču o svom rođenju, Vladislav želi da razume koliko je bila željena i voljena još pre nego što se rodila. I koliko je tada preuzeo najveću odgovornost u svom životu – da zaštiti nju i njenu majku, a svoju suprugu.
U stanu u Nišu, te oktobarske jutarnje sekunde pretvorile su običnog elektrotehničara iz Bujanovca u heroja – čoveka čije su ruke donele život i pokazale koliko običan čovek može biti izuzetan kada je ljubav i odgovornost u pitanju.
Njegova priča nije samo priča o porođaju. To je priča o hrabrosti, ljubavi, porodici, odrastanju, obrazovanju i snazi običnog čoveka da u kritičnom trenutku uradi nešto zaista vanredno.
