Istoričar iz Niša Nebojša Ozimić je na svom blogu opisao golgotu kroz koju prolazi general potpukovnik Milosav Simović, koji je prošle godine iznenada penzionisan i smenjen sa mesta komandanta Kopnene Vojske. Nekako istovremeno, osuđen je na 6 meseci kućnog zatvora, o čemu su Bujanovačke pisale. Naš portal prenosi delove iz obimnog štiva Nebojše Ozimića, a celu studiju slučaja kafkijanstog procesa protiv omiljenog generala možete pročitati OVDE
U junu je na društvenim mrežama objavljen nezvaničan video klip ,,Studentske liste“ za izbore u Srbiji, u kome se pored Novaka Đokovića , Emira Kusturice i ostalih ličnosti, našlo i njegovo ime za ,,ministra odbrane“. Iako nije konsultovan i znalo se o njegovoj iskrenoj apolitičnosti, nekima iznad njega nije prijalo što se našao na toj listi. Nije im prijalo i to , što je grupa građana i mnogo pojedinaca, opet ga ne konsultujući, preko društvenih mreža promovisalo njega kao ličnost koja treba na predsedničkim izborima biti njihov kandidat za predsednika države. Zbog ,,obe političke aktivnosti“, predosećao je, da će uslediti ljubomorni udari, žešći nego zadnjih godinu, dve dana, piše Ozimić.
***
Kao građanin, u životu je novčano kažnjen tri puta: dva puta zbog nepravilnog parkiranja auta i drugi put zbog polukružnog okretanja na mestu gde je to bilo zabranjeno. Zbog ličnog ili porodičnog problema, pripadnici MUP—a nikada nisu zakucali na vrata stana u kome živi i stanova u kojima je živeo. Tokom tridesetsedmogodišnje oficirske karijere, zbog ,,propusta u radu“ , dva puta je pozivan na odgovornost.
Prvi put početkom 2007.godine, u sedmoj godini pukovničkog čina na njegovim epoletama, kada je bio komandant 78. motorizovane brigade, protiv njega je bio pokrenut disciplinski postupak i tada je kažnjen –Opomenom, jer je umesto 20 , naručio 40 grbova Republike Srbije i Vojske Srbije u modernim ramovima sa heraldički dizajniranim stilizovanim državnim obeležjima. Svesno je ,,oštetio vojni budžet“ i priznao disciplinski prestup, jer je želeo da u operativnim salama i kancelarijama njegovih pomoćnika i komandanata u koje dolaze građani i strane vojne delegacije, budu reprezentativni ramovi sa grbovima države i vojske, čime bi njihov ugled bio podignut na viši nivo, a njegovi saradnici bili dostojanstveniji.
Drugi put, u drugoj polovini 2025.godine, u jedanaestoj godini general-potpukovničkog čina na njegovim epoletama, posle predaje dužnosti komandanta Kopnene vojske, objave o njegovom penzionisanju i odluke da ostaje u vojsci, protiv njega je pokrenut krivični postupak.
Znajući da su nadležni organi i svi pretpostavljeni znali da niko nikome u vojsci i van vojske, nije učinio dostupnim bilo kakav i bilo koji tajni podatak , jer se radilo o saradnicima na radnom mestu koji su imali sertifikat o pristupu tajnim podacima, a ne nekome van vojske , znajući da su njegove kolege po činu, u događaju kada je bilo izgubljeno više života i skupo prevozno sredstvo, bile pozvane na disciplinsku , a ne krivičnu odgovornost, nadao se ,,ako već mora“, da će biti disciplinski , a ne krivično kažnjen.
Ipak , dva radna dana pre zvaničnog skidanja uniforme i odlaska u penziju 3. novembra 2025, kažnjen je, tj. potpisao sporazum o priznanju krivičnog dela i doneta je osuđujuća presuda –Kućni zatvor bez elektronskog nadzora, jer je saradnicima koji imaju sertifikat o pristupu tajnim podacima ,,učinio tajne podatke dostupnim“. Zbog jednog papira iz 2018.godine koji nije dokumenat i nema original, potpis, pečat i stepen tajnosti, na kome je jednodnevni podatak za jedinicu koja ne postoji od 2019.godine i privremene sastave koji ne postoje od 2021.godine, zato što se VS izjasnila tokom krivičnog postupka da ,,papir treba klasifikovati najvišim stepenom tajnosti“, a ne bilo kojim nižim, dobio je strožiju kaznu (zatvor) od kazne predviđene dogovorom—predlogom nadležnog organa ( uslovna osuda ) za realizaciju sporazumne krivice.
***
Tužilac u saradnji sa nadležnim organom, naknadno je u optužnici dodao tri dokumenta o kojima nije bilo reči prilikom iznošenja odbrane i zaključenja sporazuma. Da bi uspeo sporazum o priznanju krivice, morao je priznati i nešto što nije bilo, na primer, u službenim porukama, koje nisu bile u formi dokumenata i nisu ugrozile bezbednost ljudi, vojske i države, kao i to da nikakvim stepenom tajnosti nisu bile klasifikovane.
Priznao je, da su u porukama bili podaci o angažovanju jedinica za elektronsko dejstvo, a takve jedinice uopšte ne postoje u kopnenoj vojsci kojom je tada, pre tri godine, komandovao. Pretpostavljao je, da bi se suđenje odužilo. Želeo je da uvaži saradnike i ne izloži ih narušavanju njihove privatnosti. Nije želeo suđenje. Ne želeći da se vojska i država kompromituju na suđenju, potpisao je sporazumnu krivicu, stavljajući vojsku i državu ispred sebe i svoje porodice.
***
Priznanjem ,,krivice“, a iskreno poštujući vojsku , državu, medije, građane i srpsku javnost, odbacio je suđenje i mogućnost ,,bruke“, ali i lične promocije i afirmacije, a ostao potpuno veran vojsci, narodu i državi, nikako ne želeći kompromitaciju vojske i države – nezavisno koja je politička partija na vlasti. Misleći na disciplinsku, a ne krivičnu odgovornost jer niko nikome nije dao , niti učinio papire dostupnim, a nije optužen zbog nošenja papira sa sobom, bez obzira što to nije učinio namerno , već zato što je samo za tri i po dana trebalo da preda dužnost i pregleda svu ličnu i službenu arhivu, kao odgovorna i samokritična ličnost, nezavisno od objektivnih okolnosti, npr. neodlazak u penziju i premeštanje svih ličnih i službenih stvari iz kancelarije u stan, a ne u kancelariju drugog radnog mesta i garnizona, jer nije znao na koju dužnost i gde odlazi.
Razmišljajući o disciplinskoj odgovornosti, zvanično je izjavio:
Možda sam zaslužio neku kaznu , ali raspeće sigurno nisam. Zbog države, otadžbine i majke Srbije i mile Srpske vojske, polažem žrtvu“. Neki iznad njega , ne od juče, posebno zadnjih godina, a naročito zadnja četiri meseca želeli su raspeće. Neko uopšte nije pomišljao na disciplinsku već isključivo na krivičnu odgovornost, progon, odmazdu i hajku
***
Svi kontakti nadležnih organa sa njim za tako kratko vreme imali su cilj da bude ponižen, odustane od nastavka rada i ode iz vojske. Njegov pretpostavljeni se potrudio, da ga nadležni organ poseti i 2025. godine u junu, devet dana pre predaje dužnosti, zbog ,,procedure finansiranja štampanja monografije“ jedne jedinice . U leto 2024. godine, njegova pretpostavljena komanda je pripremila Nacrt izmena i dopuna Zakona o VS, uključujući i mogućnost, da vojno lice koje želi i čije formacijsko mesto to dozvoljava može raditi do 65.godine života, a 17.oktobra, njegov pretpostavljeni ga poziva na razgovor u vezi penzionisanja.
Zašto se plašite generala Simovića? Poslaničko pitanje ministru odbrane
Kada je pitao, zašto godinu i 17 dana ranije u odnosu na važeći predsednikov ukaz, njegov pretpostavljeni je kazao, da je ,,tako odlučeno“, i da bi ,,bio u povoljnijoj situaciji“ , da je 2015. godine prihvatio ponudu da bude načelnik Generalštaba. Nije verovao svojim ušima, šta je čuo. I taj pokušaj njegovog penzionisanja je osujećen , a ideja je bila da odmah po njegovom penzionisanju, izmene i dopune zakona idu u skupštinsku proceduru, jer ako bi ostao u službi u vreme donošenja izmena i dopuna zakona , ,,uhvatio bi izmene i dopune zakona“, mogao bi raditi do 65.vgodine života, još sedam godina, što se ,,nikako nije smelo dopustiti“, pošto bi tada bio nekome konkurencija za najvišu dužnost u vojsci.
***
Ali, 3.juna 2025.godine, potpisan je ukaz kojim je pet meseci ranije penzionisan. Za 37 godina profesionalne službe , nikada nije iskoristio ceo godišnji odmor, a od 9. do 13. juna koristio je pet radnih dana iz neke godine. Njegov pretpostavljeni ga zvao telefonom 9. juna i rekao da dođe kod njega radi potpisa obaveštenja o penzionisanju. Kada je pitao , zašto pet meseci ranije da ide u penziju, kazao mu je ,,da je tako odlučeno“.
Poznavajući vojne propise i ko kada ima pravo vojnom licu da prekine godišnji odmor, odgovorio je da nije hitno, da potpisivanje ,,neće pobeći“, i da će doći radi tog potpisa u Beograd 16. juna kada dođe sa godišnjeg odmora na posao. Taj stav nije se sviđao njegovom pretpostavljenom, koji je hteo ekspresno da ga penzioniše.
Kada je 16. juna došao na posao, na stolu ga čekalo pisano naređenje da se tog dana javi zameniku njegovog pretpostavljenog i potpiše obaveštenje o upoznavanju sa ukazom o penzionisanju. Poštujući zamenika, ali poštujući hijerarhiju i to što je potčinjen pretpostavljenom, a ne njegovom zameniku, odlučio je da ne putuje za Beograd.
Narednog dana, odgovorno lice iz pretpostavljene komande, došlo je u Niš i lično uz potpis, upoznalo ga sa predsednikovim ukazom o penzionisanju. Posle objavljenog prevremenog penzionisanja i predaje dužnosti u junu, i reakcije dela javnosti posebno na jugu Srbije i u inostranstvu gde žive Srbi, odlučeno je da ostane u vojsci.
Predsedniku države i njegovom pretpostavljenom je rekao da prihvata i nižu dužnost, samo da ostane u vojsci.
Pretpostavljeni mu je kazao da ode na godišnji odmor i po prvi put u životu iskoristi ceo godišnji odmor, da će posle toga biti komandant vojne parade, a onda će videti šta i kako za dalji rad u vojsci i novu dužnost.
Dužnost je morao da preda za tri i po dana, 23.juna je pre podne bio na sastanku u Beogradu, posle podne i naredna tri dana sa naslednikom je obilazio jedinice širom Srbije, noću je pregledavao, klasifikovao, uništavao ličnu i službenu arhivu i mnogobrojne tridesetsedmogodišnje uspomene i 27.juna predao dužnost.
Kada je zadnje noći video, da neće stići da pregleda svu arhivu, sve redom dao je svojim saradnicima da pakuju.
***
Nije mu prijala i negativna kampanja o njemu, usmerena prema komandi u kojoj je radio, jer u njoj nije postojalao ni jedno lice sa kojim je bio posvađan, a sada ga odjednom neko svađa sa svima njima. Čak su i zgrade Doma vojske i Komande Kopnene vojske rasvetljene, samo da ne podsećaju na njega, a on je gledao na njih , kao na svoj dom, svoju kuću i sa saradnicima osvetlio, da bi grad bio lepši, a vojnici, starešine i vojni penzioneri postali ponosniji .Posle osam godina stajanja na zidu u Domu vojske u Nišu, fotografije visokih vojnih komandanata , od generala Lešjanina 1877.godine, preko srpskih vojvoda, posleratnih komandanata generala Lebarića, Vučetića, a zatim generala Samardžića, Markovića, Pavkovića, Lazarevića, Dikovića, Živkovića, skinute su sa zida , samo da ne podsećaju na njega, jer dok je bio komandant, unutra i spolja uređene su zgrade Doma vojske i Komande Kopnene vojske, a on je bio idejni tvorac uređenja obe zgrade
Vojnoj paradi nije prisustvovao, ni kao gost, gledalac, jer nije bio na spisku vojnih zvanica. Gledao je paradu u direktnom televizijskom prenosu, kući sa ženom i decom. Bio je tužan što nije blizu svojih vojnika i starešina, a istovremeno ponosan na njihov strojevo vojnički korak i sve ,,kovovce“ na modernim borbenim sredstvima. Sutradan,21.septembra 2025.godine, nadležni organi su izvršili pretres njegovog stana u potkrovlju na devetom spratu, u kome niko ne živi 16 godina.
***
U to vreme, iako svestan da možda zavređuje neku disciplinsku kaznu, a ne krivičnu sankciju, nije želeo suđenje, i da se zbog njega vojska javno spominje u negativnom kontekstu. Prihvatio je odgovornost jer su ,,pakovanje“ i udari zadnjih meseci bili očigledni. Znajući da od oduzetih papira, mali je broj njih ,,zalutao“, zbog kratkog vremena pakovanja ličnih stvari , kao i da niko ništa nije radio protiv države, iako je supruga bila uporna da ne prihvati ponudu, odlučio je, ne iz bilo kakvog straha, naprotiv, ponosno i dostojanstveno, da prihvati sporazumnu krivicu i tiho, nečujno, ubrza celu neprijatnu situaciju, prvo vodeći računa o vojsci, a onda o porodici i sebi, želeći i da umanji „ nasrtaje“ iz vrha vojske na njega.
Njegova žena kaže: ,,On svoju porodicu voli najviše na svetu , ali ne vredi, kada je u pitanju vojska, tako je nasađen“.
Dana 24.oktobra 2025.godine u neformalnom razgovoru, nadležni organ je njemu predložio da prihvati sporazumnu krivicu, kako bi bilo izbegnuto kompromitovanje vojske i države na sudu. Obezbedili su da tužilac iz Negotina dođe u nišku kasarnu i da se tamo sklopi sporazum o priznanju krivičnog dela. Kada je imao razgovor sa tužiocem u vezi ponude i prihvatanja sporazumne krivice (28.oktobar), tužilac je rekao da uz kaznu ide i mera zabrane rada sa tajnim podacima narednih pet godina . Pitao je , zašto? Tužilac je rekao ,,da je to po zakonu“ , a on shvatio da je ,,dvojac“ unapred osmislio celu ,,operaciju“, kako mu ne bi dozvolili da bude na bilo kojem visokom položaju u vojsci i bilo kojoj državnoj instituciji, narednih pet godina. Osmišljena ,,operacija“ je podrazumevala , da u narednih pet godina, njega satanizuju i unište, da bez obzira što ga narod podržava, kada se kaže da ima petogodišnju meru zabrane rada sa tajnim podacima, taj isti narod , da se odmah njega odrekne i pet godina, a zatim do kraja života, bude na stubu srama.
***
Kada je pre skidanja uniforme želeo da ozakoni prevođenje službene vojne dozvole u civilnu dozvolu za držanje pištolja dobijenog kao nagradu kada je bio najbolji komandant bataljona, bila je neophodna saglasnost nadležnog organa pretpostavljene komande. Namerno su mu odugovlačili rešenje tog problema u viševremenski dužem periodu proveravajući poreklo pištolja, samo da bi upao u „zakonsku zamku“, i da u zakonskom roku ne dobije saglasnost ozakonjenja civilne dozvole, a sve to, da bi bio optužen i kažnjen za posedovanje oružja bez odgovarajuče dozvole. To zadovoljstvo nije dozvolio nikome. Odrekao se pištolja i pre namenskog upadanja u „zakonsku zamku“.
***
Često je gledao u jednu tačku i ćutao, zabrinut što mu prljaju obraz. Za vreme kratkog ,,službovanja u Beogradu“ i kada se vratio u Niš, svako jutro, čim bi otvorio oči, osetio bi hladnoću , jezu tela i misli mu bile ,,tamne“, jer je mislio o događajima i ljudima koji su mu rušili integritet, autoritet i prljali obraz. Oni su na visokim dužnostima, zaštićeni u svakom vojnom, političkom i državnom smislu. On je bio i ostao usamljen, ali uz njega su bili Bog, većina njegovih potčinjenih koji su zvanično ćutali, a imali svoje mišljenje i dobri ljudi, obični pošteni građani Srbije politički neaktivni, ali i aktivni. Zadnjeg radnog dana u vojsci, svima njima koji su mu činili zlo, povodom odlaska u penziju, oprostio je i svima poslao flašu pića. Zajedno sa vozačem i tehničkim sekretarom, spakovao je čizme, uniforme i lične stvari, i otputovao u Niš.
***
On je jedan od retkih generala tog ranga, kome vojska i država nisu rešili stan. U penziju je otišao sa neodgovarajućim stanom u potkrovlju na 9. spratu i nije mu dozvoljeno da taj stan vrati vojsci, a otkupi službeni stan u kome živi, koji ima 78 m2, potpuno bi bio zadovoljan i sa tom kvadraturom.
Inače, planira da sa prvim danima proleća izađe iz službenog stana, jer se zimi niko ne seli. Još uvek nije dobio odgovor ministarstva odbrane. Zbog toga, početak izdržavanja kazne nikako da krene. Istovremeno, intenzivno traži stan ili kuću da kupi, jer subvenciono sa finansijskim olakšicama preko vojske nije imao priliku. I u slučaju rešavanja stambenog pitanja, vojsku je stavljao ispred porodice i sebe , i otišao u penziju, a porodici nije obezbedio adekvatan stan.
Živi mirnim porodičnim životom. Decu odvodi i vraća iz škole, suprugu odvozi na posao i vraća kući. Srećan je što vreme posvećuje deci i ženi. Uživa u porodici. Uživa u svakom trenutku sa decom i ženom. Nedostaju mu viđenja i razgovori sa pomoćnicima i načelnicima odeljenja komande u kojoj je radio. Nedostaju mu komandna četa, vojni muzičari i cela komanda
Hteo je da zaštiti vojsku i državu, ali njega niko nije zaštitio.
General Milosav Simović je ostao onakav kakav je i bio, čista vojnička duša, čista srca, velike duše i jasan, nedvosmislen. Pošto se znalo, da niko nikome nije odao nikakav tajni podatak, da je postojala volja, on bi bio pozvan na disciplinsku odgovornost i dobio umanjenje plate, jer su u kratkom roku primopredaje dužnosti neki papiri, redom spakovani i odnešeni sa njim. Ipak, ova činjenica je upotrebljena za krivični progon, a kasnije i medijsko raspeće. Jeste pokrenuo ubrzavanje rešenja „celog slučaja“, ali nije za sebe predložio sporazumno priznanje krivice, to je ponudio tužilac. Da bi bila prihvaćena od strane suda, bilo je neophodno priznati i nešto što nije uradio, jer je to bio put tihog i ubrzanog rešenja „njegovog slučaja“, najmanje štiteći sebe, a najviše saradnike i svoj životni poziv.
