Drama Bujanovčanke Sare Tasić: Da li da jedem ili da umrem? (VIDEO)
18.03.2026.
Sara Tasić u redakciji Bujanovačkih
Piše. I. Jovanović
Bujanovac, 18. mart 2026. – Nemam novac za lekove a hronični sam bolesnik, nemam ni za hranu, jedem retko a kafu pijem na svaka tri dana i to kad mi neko skuva, tri godine živim bez struje, spavam gde se snađem, kod komšije ili rođaka jer u svoju kuću ne mogu ni da uđem…
Ovako, kroz suze, u redakciji Bujanovačkih, govori rođena Bujanovčanka Sara Tasić, Romkinja od 50 godina koju je nedavno zadesila nova nevolja, kao da ih nema već dovoljno: Posle zemljotgresa u Prizrenu 11. februara, koji je prodrmao i Bujanovac, urušio se plafon njene trošne kućice nadomak naselja Salvatore. Kuće, u kojoj su pre nje živeli njeni roditelji, deda…
A pomoći niotkuda
Sari se, osim nade u bolji život, srušio i deo kuće u kojoj je živela čitavog života. Od trenutka kada je plafon jedne prostorije pao, ona i njen bratanac više ne spavaju u svom domu, već se snalaze kod rođaka i komšija, dok pomoć, kako kaže, još nije stigla.
Njena je kuća pored zgrada izgrađenih za izbegla lica kod nekadašnje Tehničke škole u Bujanovcu, u delu naselja gde su, kako objašnjava, stare porodične kuće ljudi koji tu žive godinama. U kući koja se urušila živela je od rođenja. Tu su, kaže, pre nje živeli njen deda, otac i majka.
MISLILA SAM DA SU MIŠEVI
Seća se živo dana kada joj se plafon obrušio:
-Kad je počelo da krči i krcka pomislila sam da su miševi na plafonu. A onda sam videla da se sve ruši. Pobegla sam napolje. Nisam mogla ni vrata lepo da otvorim od straha – priča Sara.
Kuća u kojoj su živeli i njeni preci urušila se
Kuća ima dve prostorije. U jednoj je plafon potpuno pao i uništio stvari, dok je druga, kako tvrdi, takođe nebezbedna i preti da se svakog časa obruši.
-Mi više ne smemo ni da zagazimo unutra. Nemamo gde da spavamo. Ja sam nekoliko dana bila kod komšinice, pa kod tetke u Pavlovcu. Bratanac se isto snalazi. Samo idemo od jednih do drugih – kaže ona.
Sara je hronični bolesnik, astmatičar je i, kako navodi, ima ozbiljne zdravstvene probleme. Kaže da joj je za terapiju i lekove potrebno mnogo novca, a nema ga.
-Ja sam bolesna, nemam gde da spavam. Evo sad treba da dam 6.000 dianara za lekove, a nemam ni dinara. Ne znam više da li treba da se jede ili da se umre – kaže kroz suze.
U kući je, dodaje, živela sa tridesetdvogodišnjim bratancem, kojeg je, kako tvrdi, odgajala još od detinjstva. Danas, kaže, upravo on povremenim privatnim poslovima pokušava da ih prehrani.
Ne smem ni da kročim u kuću
Odmah po urušavanju kuće, Sara je slučaj prijavila policiji, koja je istog dana izašla na teren. Kaže da se potom obraćala Centru za socijalni rad, opštini i službi za vanredne situacije, ali da do danas nije dobila konkretnu pomoć.
-Predala sam svu dokumentaciju. Bila sam i u socijalnom i u opštini. Samo me šalju od vrata do vrata. Rekli su mi da mogu da tražim jednokratnu pomoć od tri do pet hiljada dinara, i to da čekam mesec i po ili dva. A ja pitam – šta da jedem do tada, kako lekove da kupim? – priča Sara.
Kako navodi, pokušala je da razgovara i sa predsednikom opštine, od koga je, tvrdi, dobila odgovor da lokalna samouprava nema sredstva da joj pomogne.
Poseban problem je i to što Sara, prema sopstvenim rečima, već tri godine živi bez struje. Vodu imaju, ali bez električne energije, kaže, ne mogu da zagreju hranu, vodu, ni da obezbede osnovne uslove za život. Za nju je to dodatno teško jer joj je, zbog zdravstvenog stanja, potreban i kiseonik.
-Šta mi vredi voda kad nemam struju? Ne mogu ništa. A meni treba kiseonik, ja bez toga ne mogu – kaže ona.
Dok čeka da neko iz nadležnih institucija reaguje, Sara dane provodi obilazeći lekare i kancelarije, sa istim pitanjem – gde da živi i kako da preživi.
Zato moli sve, od nadležnih institucija do plemenitih ljudi, koji mogu da joj pomognu! Da se makar vrati u porodičnu kuću, da dobije struju i makar jedan pristojan obrok dnevno
