Piše: Mila Lazić (urednica u Plan B izdavaštvu)
Šest meseci u Gazi enklava je sanjala o običnom životul
luci aerodromu deci koja se smeju na plaži
živom bujnom telu
njeno ime sada lebdi na polju ruševina
neprekidan rat
za generacije
unakaženo telo
I u pesku epitaf
Gaza će se ponovo roditi“
Odlomak iz pesme “Već šest meseci”
Zbirku pesama ‘Gaza, jedno telo’, autorke Malike Berak u prevodu sa francuskog Tamare Čukuranović, objavila je nova izdavačka kuća “Plan B izdavaštvo”. Zbirka je u Francuskoj, od njenog objavljivanja u martu prošle godine, doživela pet izdanja. Autorka Malika Berak je tokom svoje diplomatske karijere obavljala funkciju savetnika za kulturu u Generalnom konzulatu Francuske u Jerusalimu, Bahreinu, Omanu i Tanzaniji. Pored zbirke Gaza, jedno telo, napisala je zbirku Još uvek Gaza i drugi savremeni pejzaži.
U umetnosti Malika vidi angažovanost, smisao ljudskog postojanja i mogućnost izliva emocija i osećanja, koja ostaju potisnuta tokom političkih dijaloga. Udaljavajući se od larpurlatizma, samim tim što je umetnost čovekov izraz, ona je uvek angažovana hteli mi to ili ne. Pišući poetski traktat, Malika se udaljava od patetike, od šturog i površnog prikazivanja emocija i ljudske patnje. Njena poezija seče duboko i oštro, ostavljajući u nama smrvljena osećanja i nelagodu da smo svesno svedoci uništavanja jednog naroda. Shvatanje da se aktivno ne uništava samo jedna teritorija, već svaki osobiti identitet, svaka pojedinačna misao, želja i volja pojedinaca koji i dalje žive u neizvesnosti i strahu.
Kroz zbirku Gaza, jedno telo, urezuju nam se naturalističke i simbolističke slike, opomena da Gaza nije samo geografski toponim, već živi organizam, telo čije vapaje i jecaje moramo čuti i prepoznati. Ne smemo dozvoliti da istoriju palestinskog naroda prepustimo zaboravu i apatiji jer time gubimo esencijalni kvalitet ljudskog postojanja, postajemo saučesnici nasilnika i ostavljamo Gazu da, kao slabija i potlačena strana, sama vodi bitku sa jačim i okrutnijim suparnikom.
Zbirka se otvara stihom Sen Džona Persa „A kome bismo onda prepustili čast našeg vremena“ upućuje na teret koji svaki pojedinac mora nositi na svojim leđima. Ovako biblijska vizija kolektivne svesti smenjuje slike sećanja, dostojanstva i održivosti, gde svaka ima svoje mesto u misiji koja nadilazi prolaznost, iskustvo i smrtnost. Čast vremena pripada ljudima koji pamte, onim aktivnim učesnicima čija prolazna sudbina ostavlja traga na putu ka večnosti.
_________________________________________________________________________
U nastavku teksta sledi intervju sa Malikom Berak koji je prevela Tijana Spasić.
Šta je po Vašem mišljenju otelotvorenje Palestinskog identiteta?
- Sama privrženost palestinskoj zemlji o kojoj se stanovnici brinu vekovima je ono što gradinjen identitet. To uporište tri monoteističke vere poznato kao Sveta zemlja, kao i borbe tognaroda za preživljavanjem uprikos mnogobrojnim napadima koje je pretrpelo i koje nastavljada trpi predstavlja, prema rečima palestinskog pesnika Mahmuda Darviša, « jednu metaforu »,metaforu ljudske patnje.
Kako je boravak u Jerusalimu uticao na pisanje vaše poezije? Šta Vas je najviše fasciniralo kod palestinskog naroda?
- Našavši se u središtu političke bure Bliskog istoka, a naročito Palestine, postepeno samuvidela da poezija izražava posvećenost moralnim vrednostima, u koje spada pravda.Sposobnost otpora Palestinaca je, kako je istorija pokazala, posebno zapanjujuća.
Da li smatrate da poezija može da prodre tamo gde diplomatski razgovori i politički dijalog zakažu?
- Poezija podstiče lepotu. Na taj način se zalaže za opšte vrednosti i umanjuje negativne uticaje.
Da li smatrate da umetnost treba biti angažovana i da može uticati na ljude više nego diplomatski razgovori?
- Umetnost je, kao i svaki drugi vid ljudskog izraza, angažovana, bilo da to otkriva ili ne.Međutim, ona ne može rešavati konflikte i uspostaviti red jer to nije njena uloga. Ona dajesmisao našem ljudskom postojanju.
Da li zbirka Gaza, jedno telo, treba da bude opomena budućim generacijama i omažjednom istorijskom trenutku i narodu koji živi u njemu?
- Ona predstavlja moje svedočanstvo o genocidu kojem sam ja, ili mi, bespomoćno prisustvovali sa daljine. Tako moje pesme nastoje da iskažu moj očaj i gnev.
Kada ste pisali zbirku Gaza, jedno telo, da li je bilo zahtevno udaljiti se od profesionalnog života, i uneti kroz umetnički izraz lična osećanja i impresije?
- Pesnički izraz se vodi osećanjima koje ispoljavamo, često kroz naporni rad na jeziku. Upolitičkom registru smo primorani da odbacimo najbolje što možemo ta osećanja, što ne značida ona deluju strano političkoj analizi. Jezik je drugačiji.
Čemu dugujete inspiraciju za prve umetničke ideje i književne poduhvate? Da li je Gaza litetarni toponim vešeg stvaralaštva?
- Moje čitalačko iskustvo, književne sklonosti i lični senzibilitet postepeno su me naveli da se posvetim pisanju poezije. Pre Gaze, jednog tela, kao i zbirke Još uvek Gaza i drugi savremenipejzaži, pisala sam poeziju, koja je na trenutke bila više lirska, a nekad i više činjenična –emocija i angažman (ne nužno političke prirode), uvek su bile u srži mog pisanja. Podsetiću vas na citat velikog pesnika Sen-Žon Persa, koji sam stavila kao moto uz pesme iz zbirke Gaza, jedno telo: „A kome bismo onda prepustili čast našeg vremena?“
• Kvalitetno novinarstvo nije besplatno. Za naše ❤️ Bujanovačke, za naše priče 👉 DONIRAJ
