*Razmišljanje o političkoj kulturi, institucionalnoj odgovornosti i neophodnosti društvenog poverenja
Piše: Nedžmedin Saćipi
Bujanovac, 19. juli 2026. – Društva koja su prošla kroz bolne periode sukoba ne grade stabilnost samo političkim sporazumima ili pravnim dokumentima. Mir grade negovanjem poverenja među ljudima, jačanjem institucionalne odgovornosti i odbacivanjem korišćenja prošlosti kao sredstva za ostvarivanje kratkoročnih političkih interesa.
Balkan ostaje prostor u kojem istorija i dalje snažno utiče na sadašnjost. Zbog toga svaka neodgovorna javna izjava, svaka politička manipulacija i svaki govor koji podstiče podele moraju biti posmatrani sa posebnom pažnjom, jer njihove posledice ne ostaju samo na nivou izjava, već direktno utiču na klimu poverenja među građanima.
U tom kontekstu javlja se potreba za promišljanjem individualne i institucionalne odgovornosti u izgradnji kulture mira i suživota.
Institucionalna odgovornost iznad kolektivnih emocija
Kada je reč o izgradnji vrednosti mira, povratku čistoj ljudskoj prirodi i obnavljanju poverenja među ljudima, potrebna je intelektualna i moralna hrabrost da se prodre u suštinu problema, a ne da se ostane na nivou emocionalnih reakcija. Samo na taj način možemo istaći ono najbolje u našem društvu.
Ukoliko jedan ministar u Srbiji da neprimerenu izjavu, bilo usled nepažnje, emocija ili političkih motiva, odgovornost za njeno razmatranje pripada državnim institucijama i zakonskim mehanizmima. Demokratija funkcioniše na principu institucionalne odgovornosti, a ne na osnovu presude mase, pritiska ulice ili emocija proizvedenih na društvenim mrežama
Pravna država postoji upravo zato da razdvoji individualnu od kolektivne odgovornosti. Greška jednog pojedinca ne sme postati teret čitavog naroda.
Opasnost od političke instrumentalizacije sukoba
Istorija nas uči da sukobi ne nastaju samo oružjem, već i rečima. Neodgovorne izjave često postaju propagandno sredstvo za podsticanje lažnog ponosa, širenje kleveta i obnavljanje mržnje koju su društva godinama nastojala da prevaziđu.
Decenijama su ulagani značajni napori u smanjenje tenzija, obnovu komunikacije i normalizaciju odnosa među zajednicama. Svaki pokušaj vraćanja javnog diskursa na put sukoba predstavlja direktnu štetu interesima građana i regionalnoj stabilnosti.
Zato se postavlja suštinsko pitanje: da li je u interesu građana Srbije, Kosova i Albanije povratak nepoverenja? Odgovor je jasan. Nije. Njihov interes su mir, razvoj i bezbednost.
Građanin želi normalan život, a ne sukobe
Običan građanin ne živi zbog političkih sukoba. On želi da živi slobodno, da se kreće bez straha, da radi dostojanstveno, brine o svojoj porodici i ima pristup obrazovanju, zdravstvu i funkcionalnoj ekonomiji.
Želi da putuje, trguje, sarađuje i gradi normalne odnose sa svojim susedima. Nijedan građanin se ne budi ujutru sa željom da nasledi mržnju iz prošlosti.
Upravo zato treba postaviti pitanje: kome služi stalno vraćanje istorijskim sukobima? Kome odgovara da mediji i društvene mreže budu instrumenti stvaranja veštačkih tenzija? Ko politički profitira od ljudskih tragedija, pa čak i od žrtava istorije?
Balkan i opasan ciklus manipulacije
Istorija Balkana jasno pokazuje da su nekontrolisane političke ambicije proizvele tragedije sa dugoročnim posledicama. Najveću cenu nisu platili političari, već obični građani i generacije koje su došle posle njih.
Istorijske rane još nisu u potpunosti zalečene. One ostaju kao žar ispod pepela kolektivnog sećanja i dovoljna je jedna neodgovorna retorika da ih ponovo pretvori u plamen.
To zahteva izuzetnu odgovornost od politike, medija i kreatora javnog mnjenja, jer javna reč nije samo sredstvo komunikacije – ona je i instrument društvenog uticaja.
Politika kao faktor stabilnosti ili destabilizacije
Jedan od najvećih paradoksa naših društava jeste to što politika, koja bi trebalo da stvara stabilnost, često postaje izvor tenzija.
Neretko se stiče utisak da se tenzije svesno podstiču kako bi se pažnja javnosti skrenula sa stvarnih problema: korupcije, siromaštva, nezaposlenosti, nedostatka reformi, ekonomske krize ili odsustva strateške vizije.
Umesto da grade mostove dijaloga, pojedini politički akteri grade emocionalne zidove. Umesto da građane vaspitavaju u duhu odgovornosti, oni ih drže kao taoce straha i polarizacije.
Snažna država ne meri se sposobnošću da proizvodi sukobe, već sposobnošću da ih spreči.
Etika dobrosusedstva i kultura mira
Jedna poslanička izreka na izuzetan način sažima ovu pojavu:
“Teško onome ko ima lošeg komšiju: dobro koje mu učini nikada neće pomenuti, dok će i najmanju grešku odmah izneti u javnost i uveličati je.”
Ova poruka nije samo moralni savet, već i filozofija međuljudskih i međususedskih odnosa. Društva se ne grade na selektivnom pamćenju grešaka, već na sposobnosti da se prepozna dobro, prihvati odgovornost i neguje pravda.
Mir nije odsustvo sukoba; mir je prisustvo poverenja, poštovanja i pravde.
Poruka…
Balkanu nisu potrebni čuvari mržnje, već graditelji poverenja. Mlade generacije ne treba da naslede teret sukoba koje nisu same izazvale, već priliku da žive u regionu u kojem dijalog zamenjuje sukob, a saradnja pobeđuje neprijateljstvo.
Nemojmo postati deo mehanizama koji podstiču podele. Ne dozvolimo da emocije trenutka zamagle razum i našu građansku odgovornost.
Jer mir se ne gradi retorikom, propagandom niti manipulacijom. On se gradi svakoga dana – kroz pravdu, pouzdane institucije, kulturu dijaloga i poštovanje ljudskog dostojanstva.
Samo tada će Balkan moći da konačno izađe iz senke prošlosti i da sa poverenjem krene ka sigurnijoj, pravednijoj i humanijoj budućnosti za sve.
(Autor je novinar, publicista, presednik Civilnog duštva i Udruženja Novinara „Etika“ i ujednom poglavar Rijaseta Islamske zajednice u Srbiji)
• Kvalitetno novinarstvo nije besplatno. Za naše ❤️ Bujanovačke, za naše priče 👉 DONIRAJ
