Piše: 017 D.Nebojša
Bujanovac, Vranje, 9. avgust 2026.- Subota je. Pijačni dan. Grad bi trebalo da vrvi od ljudi, tezgi, kupaca, prodavaca i uobičajene vikend gužve. Ali danas je sve nekako drugačije. Termometar pokazuje oko 35 stepeni, a ljudi kao da žele samo jedno – da što pre završe ono zbog čega su izašli iz kuće i sklone se u hlad.
Ponuda na pijaci slabija je nego što bi se očekivalo za ovo doba godine. Ni prodavcima, ni kupcima nije do dugog zadržavanja. Od ranog jutra sve se radi ubrzano.
I sam sam među onima koji su odlučili da subotnje obaveze završe ranije.
Dok sam ja već privodio kraju ono što je trebalo, ženski deo porodice još od šest ujutru imao je svoj plan – pravljenje džema. Do podneva je sve već bilo gotovo.
O onima koji su danas i prethodnih dana radili na otvorenom teško je i govoriti. Za takav posao, na ovakvoj temperaturi, reči nisu dovoljne.
U gornjem delu Vranja, gde živim, vrućina je velika, ali kada se spustite u sam grad, čini se da je još teže.
Centar Vranja ima svoju posebnu „zamku“ tokom ovakvih dana. Uske ulice, zbijene prodavnice i kafići, ljudi koji prolaze jedni pored drugih… Čak i kada gužva nije naročita, sve deluje mnogo punije. A kada se tome dodaju 35 stepeni i sparina, čovek ima osećaj da vazduh stoji.
Zato sam popodne pobegao iz gradske vreline. Sa prijateljem, koji je sa porodicom još prošle nedelje stigao iz Nemačke, konačno smo pronašli termin za susret koji smo dugo odlagali. Put nas je odveo do Bujanovca.
I, iskreno, uprkos temperaturi, tamo se nekako lakše diše.
Ima više hladovine, manje gužve, a onda i ono zbog čega se ovakvi begovi pamte – odličan sladoled, još bolja kafa i picerija sa zaista zanimljivom ponudom, uključujući neobične slatko-slane kombinacije pice.
Bujanovac je priča za sebe.
Grad je pun različite robe, posebno one koja stiže iz Turske. Ima i originalnih brendova koji se mogu pronaći po cenama znatno nižim nego u velikim gradovima i poznatim prodavnicama. I gotovo sve je jeftinije.
Kafa, piće, restorani – utisak je da su cene u proseku oko 20 odsto niže nego u Vranju. A kada ih uporedite sa Beogradom, razlika postaje još očiglednija.
Ali ono što se možda najviše primećuje nisu cene.
To su ljudi.
Nema gužve, ali se čuju različiti jezici – srpski, albanski, romski, a sve češće i nemački.
Posebno mlađi ljudi koji su rođeni ili odrasli u inostranstvu često se slabije služe srpskim ili albanskim jezikom. I dok ih posmatrate, shvatite da se njihov odnos prema ovom kraju promenio.
Ovo više nije njihov deo života.
Ovo je kraj iz kojeg su njihovi roditelji, babe i dede. Mesto u koje dolaze da obiđu porodicu, prijatelje i rodbinu koja je ostala ovde.
Vidi se da su samo u prolazu.
Na nekoliko dana.
Da vide svoje.
A onda nazad.
U razgovorima se često može čuti ono što je možda i najteže prihvatiti – da nove generacije teško mogu da zamisle svoj život ovde.
Jug Srbije im je sve manje mesto za život, a sve više mesto porekla.
Predveče se vraćam u Vranje.
Subota polako prolazi.
Završavam dan pisanjem ovog teksta, dok napolju počinje da duva neki čudan vetar.
Ali ne donosi pravo osveženje.
Samo uspeva da izbaci deo vreline iz stana u koji su se tokom dana uvukli i toplota i sparina.
Vikend je.
A negde između praznije pijace, bežanja iz gradske vreline i razgovora sa ljudima koji žive između dve zemlje, ostaje jedna mnogo ozbiljnija slika.
Jug Srbije nije prazan samo zbog vrućine.
Prazni se i zbog onih koji su nekada otišli, a čija deca više ne osećaju ovaj kraj kao svoj dom.
I možda je upravo to najteži deo ove subote na 35 stepeni.
• Kvalitetno novinarstvo nije besplatno. Za naše ❤️ Bujanovačke, za naše priče 👉 DONIRAJ
