Bujanovac, 5. septembar 2026. Igor Marojević decenijama pripada autorima savremene srpske književnosti koji se u svojoj prozi iznova vraćaju pojedincu izloženom pritisku istorije, društva, nasilja i sopstvenih unutrašnjih lomova. Od romana Žega (Stubovi kulture) i Ostaci sveta (Dereta), preko dela poput Beograđanki (Laguna) i Sve za lepotu (Dereta), do Graničnih stanja (Dereta), u njegovom opusu smenjuju se istorijske traume, raspad jednog društva, poremećeni međuljudski odnosi i junaci koji pokušavaju da sačuvaju sebe u okolnostima koje ih prevazilaze. Dobitnik je, između ostalog, nagrade „Meša Selimović“ i Nagrade grada Beograda „Despot Stefan Lazarević“ za Ostake sveta, Andrićeve nagrade za pripovetku „Slikopisanje“ iz knjige Sve za lepotu, kao i nagrade „Zlatni suncokret“ za Granična stanja.
U romanu Majko, pusti me da idem (Štampar Makarije/Obodsko slovo), koji je ovenčan nagradom „Brskovski groš“ (prvi laureat), mnoge od tih tema dobijaju posebno intiman i bolan oblik. U središtu knjige nalazi se Itana, mlada žena čiji život nakon brutalnog napada 1992. godine biva nepovratno promenjen, ali i njena majka, iz čije perspektive pratimo više od decenije borbe za ćerkin život, dostojanstvo i mogućnost da uprkos svemu nastavi da živi.
O nastanku jedne od svojih najličnijih knjiga, izboru majčinog pripovedačkog glasa, liku Itane, odgovornosti pojedinca i države, granici između dokumentarnog i književnog, kao i značenju samog naslova Majko, pusti me da idem, razgovaramo sa Igorom Marojevićem.
1) Roman Majko pusti me da idem je lična knjiga, možda i najličnija koju ste napisali. U kom trenutku ste shvatili da ta priča više ne pripada porodičnom sećanju, već da je vreme da je pretočite u roman?
Mislim da je svakako najličnija. Reč je o porodičnoj tragediji koja je dobila rasplet krajem 2003. Ja sam već za nekoliko meseci imao nacrt priče koju sam zabeležio kako bih zaboravio što manje toga vezano za stradanje moje sestre, ne znajući da ću se vraćati dotičnoj pripovesti kao tekstu. Tek 2024, posle majčine smrti, osetio sam da su se kockice možda složile u smislu pokušaja da pretočim rečenu storiju u roman. Naime, sa više nego dvadesetogodišnje distance, dovoljno književno sama po sebi delovala mi je priča u kojoj glavna junakinja strada posle vezanja za toksično-kriminogenog partnera i nastojanja da ga ostavi a majka vodi računa o njoj otkako ona, kažnjena za pokušaj ostavljanja, završi u invalidskim kolicima.
2) Zašto ste odlučili da priču ispričate iz perspektive majke, a ne ćerke Itane ili sina/brata Viktora? Šta vam je taj pripovedački glas omogućio?
Pre majčine smrti ja sam, sluteći njen kraj, dosta naših razgovora snimao mobilnim telefonom. Želeo sam da ako zaista ode, bude li mi nedostajala, dospem u priliku da makar čujem njen glas. Upravo preslušavanje tih audiofajlova podstaklo me je da završim roman. Shvatio sam da je za priču koju sam zabeležio 2004. optimalno da bude ispripovedana majčinim glasom, koji sam mogao da rekonstruišem i doslutim na osnovu rečenih snimaka. Na kraju krajeva, bilo mi je logično da upravo majka govori o kćerci jer je uz nju provela gotovo ceo njen život. I imitiranje sestrinog glasa i mog sopstvenog za potrebe naracije činilo mi se rizikom da tekst sklizne u patetiku koje sam se morao posebno čuvati kad je posredi toliko potresna priča, ili se meni tako činila. Mislim da je majčin pripovedački glas omogućio tekstu depatetizaciju.
3) Itana je prikazana kao veoma složena ličnost – talentovana, duhovita i snažna, ali istovremeno ranjiva, opsesivna i ponekad teška svom okruženju. Koliko vam je bilo važno da je ne idealizujete, uprkos njenoj tragičnoj sudbini?
Bilo mi je važno da je ne idealizujem, inače ne bi moglo biti reči o tome da je i sama napravila grešku što je izabrala pogrešnog, toksičnog i opasnog partnera po imenu Željko Baštrica. Moji glavni junaci nisu takvi da bi im drugi bili za sve krivi, bilo bi to prepisivanje loše proze u koju se često pretvara ovdašnja svakodnevica. Štaviše, u romanu je prikazan hronološki istorijat Itaninih mana, ali i njene brojne vrline. Na kraju krajeva, jedino tako čitalac dospeva u priliku da je upozna bez zadrške i da intenzivnije učestvuje u njenom životopisu.
Bujanovčanka u uredništvu francuske izdavačke kuće, publici predstavljen novi roman Igora Marojevića
4) Naslov romana dolazi od Itane kad se obraća majci, želi da ide za Beograd i kaže joj „Majko pusti me da idem, vratiću ti se preporođena“. Kako se za vas značenje tih reči menja od početka do kraja romana?
U tom trenutku naslov zvuči gotovo benigno, a postoje okolnosti u romanu uz koje je takođe mogao da bude izgovoren pri čemu bi imao drugačiji značaj i dimenziju. Na primer, Itana pokušava da objasni majci potrebu da bude sa Baštricom, kako bi je on štitio od drugih. Kao da je i tom prilikom glavna junakinja izgovorila naslovne reči romana. Međutim, majka postavlja precizno, čak pomalo i proročko pitanje: „A ko će te štititi od njega?“ Kasnije, kad Itana oboleva, metaforički se može shvatiti da je njeno stanje takođe obeleženo rečima „Majko, pusti me da idem.“
5) Baštričino nasilje nije izolovano: oko njega su rat, kriminal, policija i institucije koje su prethodno upozoravane na opasnost. Koliko je ovo, pored porodične tragedije, i roman o odgovornosti države i društva?
Baštrica dospeva u zatvor zbog ranjavanja nekih ljudi početkom devedesetih a Itana ga napušta i on je ranjava 1992, dakle u doba kad su kriminalci ne samo bili na dosta dobrom glasu, nego je to država i podsticala. Štaviše, on beži iz zatvora u dogovoru s policijom, kako bi obavio izvesna posla za državu, kojom prilikom ranjava Itanu. Dalje, pošto je ona završila u invalidskim kolicima, postaje upućena na zdravstveni sistem, što je prilika da se sagleda njegova tadašnja koruptivnost i haotičnost. Zatim, porodica tuži državu za propust što nije obavestila javnost o begu opasnog kriminalca, što je za direktnu posledicu imalo stradanje glavne junakinje. Koliko priča o jednoj porodičnoj tragediji, Majko, pusti me da idem je, bez sumnje, i priča o odgovornosti države i društva.
6) Posle pucnjave, Itana i njena majka godinama traže mogućnost izlečenja – kroz operacije, rehabilitaciju, medicinska istraživanja i priču o Kristoferu Rivu. Da li je nada u ovom romanu više sila koja čoveka održava u životu ili nešto što može dodatno da ga muči?
Pitanje je ne samo vrlo precizno nego mi se čini i kao bar s jedne strane ključno. Međutim, čini mi se da odgovora ima koliko i osoba. Svako najbolje za sebe zna koliko mu prija nadanje, a koliko ga ono, na kraju krajeva, muči. S obzirom pak na Itanin slučaj, na usijan kontekst njenog dopadanja invalidskih kolica, mislim da je ona prešla čitavu paletu emocija vezanih za Vaše poslednje pitanje.
7) Poslednje poglavlje nosi naslov „Spasavanje dana“, a roman se završava time što majka više ne pokušava da spase Itanin život, već samo da je održi do narednog dana. Šta je, na kraju, za vas ono što majka zaista uspeva da spase – ćerku, sećanje na nju ili samu priču o njenom životu?
U prvom poglavlju majka kaže: „Dok govorim o njoj, imam utisak da nešto pokušavam da spasim.“ Mislim da sam time odgovorio.
Intervju je priredio Živko Vlahović
• Kvalitetno novinarstvo nije besplatno. Za naše ❤️ Bujanovačke, za naše priče 👉 DONIRAJ
