Piše: Rahim Salihi (Odbornik Partije demokratskog delovanja)
Napadi od strane „kritičkih sunarodnika“ su orkestrirani. Legitimna prava Albanaca i dalje ostaju prepreka za partijsku državu!
Tokom poslednjih meseci, određena grupa ljudi okupljena oko jednog imama vodila je negativnu kampanju protiv svakog zahteva koji je poslanik Šaip Kamberi pokretao u vladi, parlamentu ili pred međunarodnim faktorima. Koji je bio razlog da ti pojedinci, bez ikakvog legitimiteta glasova, pokušavaju da degradiraju zahteve poslanika, koji su zapravo zahtevi albanske zajednice u Preševskoj dolini, ponašajući se kao „đavolji advokati“ i pomažući Srbiji da relativizuje pravedne i legitimne zahteve?
Ministar Beriša: Plan od 7 tačaka je prevaziđen, NSA radi u partijskom a ne u interesu Albanaca
Fenomen kada zahteve političkog predstavnika jedne manjine osporavaju pojedinci ili određene grupe iz iste te manjine poznat je u praksi pokušaja države da odbije da prizna legitimna prava te manjine. U okolnostima kada etnička, jezička ili kulturna manjina ima političkog predstavnika koji artikuliše zahteve za ravnopravnost, uključivanje i kolektivna prava, strategija centralnih vlasti jeste da to osporavaju kroz različite oblike uticaja.
Onog trenutka kada centralne vlasti shvate da zahtevi jedne manjine postaju snažniji kada se artikulišu jedinstvenim glasom, one podstiču podelu, stimulišući pojedince ili grupe iz same manjinske zajednice da se suprotstave glavnom predstavniku
U slučajevima kada deo manjine kritikuje svog predstavnika, centralne vlasti to koriste kao dokaz da izneti zahtevi nisu reprezentativni, već „lični“ ili „preuveličani“.
Ovo naročito dolazi do izražaja u situacijama kada postoji nadgledanje od strane međunarodnih organizacija. Podsticanjem takvih pojedinaca, centralne vlasti nastoje da pokažu kako unutar same manjine postoje neslaganja, relativizujući tako zahteve i izbegavajući odgovornost za njihovo neispunjavanje.
U takvim okolnostima motivi kritičara unutar manjine, koji se predstavljaju kao simulirani pragmatizam uz zagovaranje blažeg i „lojalnijeg“ pristupa prema državi, zapravo su nada za lične koristi ili kratkoročne privilegije za grupu koju predstavljaju.
U određenim slučajevima, pojedinci iz manjine mogu biti pod pritiskom ili ucenjeni da izađu protiv svojih predstavnika. Ili, neki to mogu videti kao priliku da se sami politički uzdignu diskreditujući postojećeg predstavnika
S obzirom na to da se često pominje kako će u Srbiji uskoro biti održani novi parlamentarni izbori, ova instrumentalizovana grupa pokušava da izgradi narativ da je potreban drugačiji oblik komunikacije sa Srbijom.
Blaži. Pragmatičan. Iz ugla režima – to znači pokornost.
Sve te igre nisu bez posledica za manjinsku zajednicu.
Prvo, to dovodi do fragmentacije političkog glasa. Umesto da se artikuliše jedinstvena platforma, stvaraju se kontradiktorni glasovi koji slabe pregovaračku moć. Sama zajednica često biva razočarana kada vidi da su njeni predstavnici podeljeni, što otežava političku mobilizaciju.
U međuvremenu, učvršćivanje statusa kvo kao fenomen služi samo centralnim vlastima da očuvaju kontrolu i da ne preduzimaju stvarne reforme u pravcu uključivanja i izgradnje ravnopravnosti, naročito u pogledu zastupljenosti u institucijama.
Dakle, ovaj klasični mehanizam politike „divide et impera“ (zavadi pa vladaj) prisutan je u zemljama gde manjine nailaze na nedostatak političke volje države za ravnopravnu integraciju.
Veoma je jasno da aktuelni režim u Srbiji ne trpi kritiku nikoga. Ako kritika dolazi od manjinskih zajednica, oni se proglašavaju neprijateljima države. Ako ta kritika dolazi od Albanaca, ona se koristi za održavanje dominantnog narativa koji Albance vidi kao „radikale“, „antidržavne“ i „antiserbske“. Ova politika koristi se da bi se opravdala sistemska diskriminacija.
Moramo da razumemo da ovaj fenomen nije samo unutrašnje političko rivalstvo, već dobro proračunata strategija centralnih vlasti da oslabe političku moć manjine kroz njenu unutrašnju fragmentaciju.
Dakle, napadi od strane „kritičkih sunarodnika“ nisu nezavisni, već su često odraz orkestracije iz centra, koja ima za cilj da delegitimiše manjinsku kauzu kao nestabilnu ili nereprezentativnu.
