Bujanovac, 2. februar 2026. Narodni poslanik iz Bujanovca i šef opozicione Partije za demokratsko delovanje (PDD) Šaip Kamberi kaže da uporno insistiranje da se poštuju prava Albanaca na jugu Srbije “nije odbacivanje dijaloga, već minimalni uslov da dijalog ima smisla”. On se obratio pojedincima iz albanske zajednice koji, kako kaže, zahtevaju “više pragmatizma i manje sukoba sa državom”.
-Kada se o diskriminaciji ne govori, ona postaje normalnost. Ćutanje ne omekšava diskriminatorni sistem, već ga jača – poručio je Kamberi.
Po njegovim rečima, pristup “više pragmatizma” koji plasiraju pojedini Albanci na jugu Srbije pokušava se predstaviti kao alternativa onome što se smatra „nepotrebnom konfrontacijom“, sa argumentom da „nas tenzije slabe i zatvaraju prostor za dijalog“.
-Na prvi pogled, za neupućenog posmatrača, za one koji ne priznaju ili negiraju kontinuitet politike u Preševskoj dolini, ovaj argument zvuči racionalno. Ali u suštini, zahteva dublju analizu. Šta znači pragmatizam u sistemu koji je strukturno diskriminatoran i krši naša prava? Za Albance u Preševskoj dolini, glavni problem nije ton političkog zastupanja, već stvarnost stalne nejednakosti – kaže on.
Potom je nabrojao – diskriminacija u zapošljavanju, u institucionalnoj zastupljenosti, u upotrebi jezika i simbola, u ekonomskom razvoju i u tretmanu od strane državnih institucija – nije stvar političke percepcije ili nesporazuma, smatra on.
Nedžmedin Saćipi: Kamberijevo selektivno odbijanje zahvalnice
-To je dokumentovana stvarnost, potvrđena međunarodnim izveštajima. U ovom kontekstu, pitanje nije da li je potreban sukob ili smirivanje, već koja strategija zapravo proizvodi poboljšanje našeg položaja. Ovde je neophodno napraviti jasnu razliku između dva pristupa koje često mešaju pogrešno informisani ili pristalice „tihog pragmatizma“. Prvi je ono što se može nazvati adaptivnim pragmatizmom. Takav stav zahteva snižavanje tona, izbegavanje „osetljivih“ tema i fokusiranje na pitanja koja direktno ne utiču na strukturne nejednakosti, u nadi da će saradnja i institucionalno smirivanje postepeno doneti poboljšanje. U praksi, ovaj pristup ima jasnu posledicu, a to je očuvanje statusa kvo. Kada se diskriminacija ne imenuje i o njoj se ćuti, ona postaje normalnost. Ćutanje ne omekšava diskriminatorni sistem, već ga jača – naveo je Kamberi u objavi.
Drugi pristup je, kako je rekao, strateški pragmatizam.
-Ovaj pristup ne podrazumeva sukob radi sukoba, niti praznu retoriku. Naprotiv, oslanja se na jasno artikulisanje problema, dokumentovanje kršenja prava, korišćenje institucija i, kada je potrebno, internacionalizaciju problema. Sukob, u ovom slučaju, nije cilj, već instrument. On služi povećanju političke cene diskriminacije i stvaranju stvarnog pritiska na diskriminatora radi promene. Mora se jasno reći da odsustvo sukoba u nepravednom sistemu nije stabilnost, već zamrzavanje nepravde. Za manjinu, „smirenost“ se često prevodi u nevidljivost. A nevidljivost je najefikasniji oblik isključivanja. Često se tvrdi da otvorena kritika šteti dijalogu sa državom. Ali dijalog koji zahteva ćutanje pred kršenjima prava nije ravnopravan dijalog. Zahtevanje poštovanje prava nije odbacivanje dijaloga, već minimalni uslov da dijalog bude smislen. Bez ovog uslova, dijalog postaje mehanizam za upravljanje nezadovoljstvom, a ne sredstvo za rešavanje – istakao je Kamberi.
Naglasio je da je zbog toga opasno zahtevati, pod krinkom pragmatizma, da se ne pominje diskriminacija, da relativizuje kršenje prava, izbegavanje rešavanje problema na međunarodnoj sceni ili zamenjivati suštinske teme perifernim pitanjima koja ne menjaju stvarnost.
-Takav pristup može stvoriti iluziju kratkoročne stabilnosti, ali dugoročno slabi političku poziciju Albanaca i narušava poverenje zajednice u svoje političko predstavljanje. Albanci u Preševskoj dolini nemaju luksuz simboličke politike ili lažnog mira. Potreban je odmeren, ali principijelan, strateški i uporan, ali nikada ponižavajući pristup. Jedini održivi pragmatizam je onaj koji ima za cilj da promeni stvarnost, a ne da se prilagodi prilagodi diskriminaciji, jer mir bez pravde nije rešenje. To je samo odlaganje problema. Na kraju krajeva, četiri sporazuma sa centralnim vlastima (2001, 2009, 2013. i 2022) su dokaz konstruktivnog pristupa albanske politike. Ali oni se ignorišu – zaključio je Kamberi.
Dug put do američkog zakona o diskriminaciji Albanaca na jugu Srbije
