Bujanovac, Beograd, 26. maj 2026. (foto RTS snimak ekrana) Dragoljub Mićunović, osnivač moderne Demokratske stranke (DS), prvi predsednik ove stranke posle obnove 1990. godine, preminuo je u 96. godini, saopštila je DS.
DS je u saopštenju navela da se sa dubokom tugom oprašta od Dragoljuba Mićunovića, čoveka koji je, kako se ocenjuje, svojim životom obeležio borbu za slobodu, demokratiju i dostojanstvo politike u Srbiji.
Iz stranke podsećaju kako Mićunović “pripada generaciji ljudi koji su znali cenu slobode, jer su je plaćali lično, ali koji od borbe za demokratsku Srbiju nikada nisu odustali”.
Kao filozof, profesor, politički zatvorenik, parlamentarac i demokrata, ostavio je trag koji prevazilazi jednu stranku i pripada političkoj istoriji Srbije, navode iz DS-a.
Ističu i da za tu stranku njegovo ime ostaje deo njenog identiteta, njene obnove i njene obaveze da nastavi borbu za Srbiju slobodnih građana, jakih institucija i demokratskih vrednosti.
“Porodici, prijateljima, poštovaocima i svim demokratama upućujemo najiskrenije saučešće. Neka mu je večna slava”, poručuju iz Demokratske stranke.
Dragoljuba Mićunovića, filozofa i političara, srpska javnost će pamtiti kao jednog od organizatora studentskih demonstracija 1968. i po obnovi Demokratske stranke posle vraćanja višestranačja 1989. godine.
Dragoljub Mićunović rođen je u mestu Merdare kod Kuršumlije 14. jul 1930. godine. Završio je gimnaziju u Prokuplju 1950. godine, a potom je upisao filozofiju na beogradskom Filozofskom fakultetu, gde je diplomirao 1954.
Kako je ispričao u jednoj televizijskoj emisiji, prvi put je „uhapšen“ sa samo tri godine kada se izgubio u Skoplju. Pričao je da je gledao Vardar kako teče i oduševljavao se, a onda je naišao žandarm i odveo ga u pritvor, piše N1.
Tokom Drugog svetskog rata našao se na spisku 100 Srba za jednog Nemca, a posleratne godine su ga odvele na Goli otok. U logoru je proveo godinu dana i osam meseci jer je kao mladi komunista i član Komunističke partije Jugoslavije 1948. između Tita i Staljina izabrao – Staljina.
„Skoro sve tekovine groznog 20. veka iskusio sam do svoje 18. godine. Kad sam došao na studije u Beograd bio sam, kao junaci u jednom Markesovom romanu star bar 200 godina”, govorio je Mićunović.
Za sebe je govorio da je filozof po obrazovanju i političar po sili života. Jedno vreme, posle diplomiranja, radio je kao profesor filozofije i psihologije u Kruševcu. Početkom 1960-ih postaje asistent na beogradskom Filozofskom fakultetu na katedri za filozofiju.
„Dve godine najlepšeg mladićkog doba su mi oduzete, a da mi nije suđeno, niti znam šta je bila moja greška“, govorio je Mićunović.
Godine 1968. bio jedan od organizatora studentskih demonstracija u Beogradu, zbog čega je bio ponovo hapšen, podržavajući cilj organizatora studentskih demonstracija za borbu protiv takozvane crvene buržoazije.
Govorio je da se sa studentima pobunio te 1968. baš zato što je bio na Golom otoku i spoznao policijsku surovost. Kako je rekao u jednom intervjuu, mnogo je voleo reč pobuna.
„Pobuna je velika stvar. Ljudi su željni pobune jer ona predstavlja nepristajanje na ono što je loše“, kazao je.
Početkom 1975. godine, zajedno sa još sedam profesora, udaljen je sa Filozofskog fakulteta zbog „političke nepodobnosti“ (vraćen je u decembru 1989).
Posle proterivanja sa Filozofskog fakulteta, Mićunović je nekoliko godina proveo u Nemačkoj. U SFRJ se vratio 1983. godine i u narednom periodu učestvovao je u Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja koji je delovao na prostoru bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Jedan od osnivača Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Prvu partijsku knjižicu Komunističke partije je dobio sa 17 godina, a sledeću tek 1989. godine. Bila je to članska karta Demokratske stranke, u čijem obnavljanju je učestvovao sa grupom intelektualaca.
Februara 1990. godine Mićunović je izabran za predsednika DS. Decembra iste godine, na prvim višestranačkim izborima, izabran je za poslanika u Skupštini Srbije, a dve godine kasnije je postao poslanik i u saveznom parlamentu.
Godine 1994. smenjen sa mesta predsednika Demokratske stranke. Tako je došlo (1996) do formiranja nove stranke pod nazivom Demokratski centar i Mićunović postaje lider te stranke. Iste godine, u novembru, postaje poslanik na listi opozicione koalicije „Zajedno“ u Veću građana Skupštine SR Jugoslavije.
Savremenici i bliski saradnjici su o Mićunoviću govorili kao o čoveku pomirenja u vremenu sukoba. Ostalo je zapamćeno da je mirio Vojislava Koštunicu i Zorana Đinđića, a potom Borisa Tadića i Dragana Đilasa. Koštunicu je podržao kao predsedničkog kandidata 2000. godine, a Tadiću je zamerio što je napustio DS i osnovao svoju stranku pred izbore 2014. godine.
Krajem 1999. Mićunović je bio jedan od inicijatora ujedinjenja srpskih opozicionih stranaka u jedan blok. To će u januaru 2000. godine dovesti do stvaranja DOS-a (Demokratska opozicija Srbije). Kada je DOS u oktobru 2000. došao na vlast, Mićunović postaje predsednik Veća građana Skupštine SR Jugoslavije. A februara 2003. godine, posle ukidanja Savezne Republike Jugoslavije, izabran je za predsednika Skupštine Srbije i Crne Gore.
Novembra 2003. bio je predsednički kandidat DOS-a na neuspelim izborima za predsednika Srbije, gde je u prvom krugu dobio manje glasova od kandidata Srpske radikalne stranke Tomislava Nikolića. Decembra iste godine, na vanrednim izborima za Skupštinu Srbije, izabran je za poslanika u srpskom parlamentu. Početkom 2004. postaje poslanik i u Skupštini Srbije i Crne Gore.
Ponovo je izabran za poslanika na vanrednim izborima u januaru 2007. zatim u maju 2008, maju 2012. i aprilu 2016. godine.
