Tu, pored nas, svakoga dana hiljade nevoljnika prođe kroz Bujanovac, koji im je tranzitna stanica ka boljem životu

Saif (28) sa suprugom (24) i dvogodišnjim sinom, krenuo je iz Avganistana 10. maja. Posle prevaljenih nekoliko hiljada kilometara kroz Iran, Tursku, Grčku i Makedoniju Bujanovac im je tranzitna stanica do Beograda, i dalje ka Zapadnoj Evropi! Tog sunčanog jutra, oko šest časova, u Bujanovac su stigli preko sela Nesalce, Oslare i Levosoje.

On i supruga sede na klupi. Bezbrižni dečak juri okolo, šutira plastične flaše i sve češće baca pogled na meštanina koji se sladi grickalicama i flašicom narandžastog soka.

-Kada smo iz Grčke ušli u Makedoniju, nas nekoliko smo kupili bicikle. Platili smo ih po 100 evra. Krenuli smo ka severu, i posle tri dana noćas smo stigli na granicu Srbije. Tu smo prodali bicikle za po 15 evra i tim parama platili ulazak u Srbiju. U policiji sam uzeo papire, kupio sam dve karte i u 07 i 10 autobusom krećemo za Beograd – priča Saif na tečnom engleskom jeziku, pokazuje mali, tamno plavi pasoš svoje zemlje i dodaje da on i sunarodnici, zbog patnje koju su preživeli od Talibana, uživaju veliku podršku celog sveta.

U grupi sa kojom je stigao, ima sedam žena i petoro dece do dve godine. Jedna beba tek da ima šest meseci. Ko sa rancem ili malom torbicom, ko sa kesom, u kojima su po neka krpica i hleb. Različito su odeveni, ali skoro da svi govore engleski. Poneko i francuski.

Svi oni imaju isti cilj – s ovlašćenjem, papirom koji su dobili u lokalnoj policiji, koji im važi 72 sata, treba da stignu u Beograd, u Centar za migrante. Za sve njih Beograd je „sigurna kuća“.  Oni koji više nemaju novca, zatražiće azil i do daljeg ostati u Srbiji, a drugi će nastaviti put do Subotice i granice sa mađarskom, odakle  će svako krenuti svojim putem prema svom „odredištu“.

-Imam prijatelje u Nemačkoj i Norveškoj. Sa njima smo u telefonskoj vezi. Još ne znam kuda ćemo, ali se nadam da ćemo tamo oboje naći bilo kakav posao. Biću čistač, nosač, poslužitelj…bilo šta – s verom u gospoda priča naš sagovornik.

U grupi sa kojom je stigao, ima sedam žena i petoro dece do dve godine. Jedna beba tek da ima šest meseci. Ko sa rancem ili malom torbicom, ko sa kesom, u kojima su po neka krpica i hleb. Različito su odeveni, ali skoro da svi govore engleski. Poneko i francuski

Ovih dana ovi nesrećnici su preplavili Srbiju na potezu Preševo i granica sa Makedonijom – Beograd – granica sa Mađarskom. Ima ih svuda, a najviše na autobuskim i železničkim stanicama, u parkovima, na ulicama, u kafićima. Na svima su tragovi umora, neispavanosti, kilometarskog pešačenja. Jedni spavaju, drugi dremaju po klupama, treći sede zamišljeni, četvrti telefoniraju, peti šetaju stanicom…

Svaki trenutak koriste za odmor. Spavaju na smenu. Nemaju stvari. To što je na njima i u džepovima – evri i dinari.

-Svakog dana je ovako. Dolaze u većim ili manjim grupama. Juče ih je bilo previše. Samo autobusima za Beograd ih je otišlo preko 400. Kada je potrebno, za njih angažujemo i vanredne autobuse do Beograda – priča službenik Autobuske stanice Niš ekspres.

Ovi nesrećnici su na dugom „putu do raja“ imali niz neprijatnih iskustava. Pričaju, jednu grupu su makedonski policajci lepo „dočekali“. Kažu da su im oduzeli nekoliko hiljada evra i mobilne telefone, a onda ih ekspedovali na granicu sa Srbijom. Zato su dva mladića koji imaju jedva po petnaestak godina, pošto su prepoznali novinare, od nas zatražili da proverimo da li su kupili ispravne karte za autobus, koji je tog jutra kasnio skoro jedan sat. Drugi polazak je oko devet, a ima i treći, četvrti, pa vanredni ako treba.

-Šta će jadnici. Svakoga dana ih je sve više i više. Dođu najčešće da traže hleb i vodu. Retki su oni koji traže sendvič, a o porciji nečeg drugog ni govora. Niko ih ne dira, ali im niko i ne pomaže – kaže gospodin iz jednog bifea.

U Bujanovcu smo tog jutra zatekli izbeglice iz Pakistana, pa iz Avganistana, Irana, Sirije, Sudana, Maroka i Gane. Jedni beže od Talibana, Al kaide i islamista, od krvi, rata, progona i razaranja. Drugi od nemaštine i neizvesnost. A, svima je cilj – Evropa. Ovi iz Sirije kažu da su njihovi sunarodnici već stigli svuda. Najviše ih je u Nemačkoj, zatim Francuskoj i Norveškoj, a nešto manje u Belgiji, Holandiji, Švajcarskoj, Švedskoj…

Začudo, svaki drugi u ruci drži mobilni telefon. Kod onih iz Sirije su najveći i verovatno najskuplji. Jedna devojka iz Sirijerazgovara telefonom više od pola data.

-Moj dečko je već dugo u Beogradu. Ja nisam mogla tako brzo da pobegnem iz Sirije. Sada razgovaramo često. On je na vezi sa rođakom u Nemačkoj kod koga idemo. Ja sam završila školu za kuvare, on je frizer. Nadamo se da ćemo tamo brzo naći posao –priča Afzala iz grada Erbila u Siriji i pokazuje mali englesko-srpski rečnik koji joj je poslao dečko.

Kada je, posle sat kašnjenja, stigao prvi autobus „Niš ekspresa“, grupa se pocepala. Od njih 60, trećina se ukrcala. Drugi su ostali da čekaju. Ovi koji su ostali pozdravljali su one koji odlaze, s nadom da će se ponovo sresti.

I hoće, njihova sledeća stanica je Evropska unija.

Radoman IRIĆ