fbpx

Gradske legende: Branko Brica, poliglota, partizanovac i nesuđeni kovač

Ima i onih što me zovu kući. Stavim pribor u torbu i idem kod njih. Prisetimo se prošlih dana. Pričamo i šalimo se. Baš kao nekada. Bistrimo politiku, analiziramo sportske događaje, razmenjujemo informacije, ove lokalne. Pomalo ih obrađujemo, kao što smo to svojevremeno činili u mojoj radnji. To je bilo svojevrsno mesto, centar za prijem, obradu i dalju distribuciju vesti. Tako bi se stručno moglo reći

BUJANOVAC , 11.oktobar 2016. –  Omaleni poslovni prostor u staroj, polutrošnoj prizemnoj  zgradi, u glavnoj bujanovačkoj ulici pored stambene zgrade zvane Kula.

Zamandaljen, sa neprovidnim, zelenim, od sunca izbledelim  platnom, navučenim na vrata i jedini prozor. Uski trotoar ispred lokala, nekadašnje berbernice Branka Brice zvaničnim imenom „Partizan“, naravno po omiljenom klubu, uglavnom služi za parkiranje ponekog automobila.

I tako skoro četiri godine. Isto toliko tišine i podsećanja na neka stara i dobra  vremena  dragog Bujanovca.

–  Za koji dan, tačnije 13. novembra, na rođendan, punim četiri godine od kako sam u penziji. Navršavam punih 69 godina starosti – podseća nas vitalni Branko, Branislav Ristić pri slučajnom, svakodnevnom jutarnjem susretu u ulici Josifa Janjića ( Bujanovčanima poznatija kao Crkvena), u blizini njegove kuće.

U jednoj ruci tek kupljeni hleb, a u drugoj „Novosti“, ponedeljkom i „Sportski žurnal“. Na putu do porodičnog doma, gde ga čekaju nezaposleni sin, kćerka, osnovac unuk i žena, takođe penzioner, stigne da pročita, veli, „bar glavne naslove“.

branko-brica

U lokalu „tri sa tri“ uvek je bilo puno života

-Ne mogu nikako da se naviknem na penzionerske dane. I dalje, kao od prvog radnog dana, a ovim poslom se bavim od 1962. godine, od polaska na berberski zanat u tadašnju Školu učenika u privredi (ŠUP), idem u grad. U obaveznu jutarnju kupovinu najneophodnijih namirnica. Ne mogu bez toga, bez starih drugara, prijatelja, mušterija… I bez štampe – podiže Branko, „stari partizanovac“, taze kupljene novine, dok idemo sokakom prema dvorištu Ristićevih.

-Evo, ovde, kada sam završio sa poslom u onom lokalu tri sa tri, preneo sam radni sto i ogledalo – šeretski pokazuje na stari berberski inventar, smešten ispod malene nastrešnice u dvorištu, tik prekoputa ulaznih vrata u porodičnu kuću.

-Šta ću ? – kao da se nekome pravda sedokosi majstor koji nikako ne može da se pomiri sa penzionerskim danima.

-Dolaze mi stari prijatelji, drugari, mušterije. Hoće da ih ja i dalje podšišam, obrijem. Navikli ljudi, pa to ti je. A i ja ne mogu bez njih. Zato sam ovde postavio staru fotelju. Tu je sav alat. Nemački. Kvalitetan. Evo, još služi – demonstrira Branko.

Baš kao i ranije, dolaze bez izuzetka mušterije.

-Ima i onih što me zovu kući. Stavim pribor u torbu i idem kod njih. Prisetimo se prošlih dana. Pričamo i šalimo se. Baš kao nekada. Bistrimo politiku, analiziramo sportske događaje, razmenjujemo informacije, ove lokalne. Pomalo ih obrađujemo, kao što smo to svojevremeno činili u mojoj radnji. To je bilo svojevrsno mesto, centar za prijem, obradu i dalju distribuciju vesti. Tako bi se stručno moglo reći – sa setnim osmehom  priča Branko.

branko-brica1

Verne mušterije ne menjaju majstora

-Svi me poznaju kao Branka Bricu. Pored srpskog, jednako dobro govorim romskim, albanskim i turskim jezikom. Naučio sam ih družeći se sa drugarima, mušterijama i prijateljima. Sa svima mogu da pričam na njihovom maternjem jeziku. Naravno i na makedonskom.

Dolaze mi stari prijatelji, drugari, mušterije. Hoće da ih ja i dalje podšišam, obrijem. Navikli ljudi, pa to ti je. A i ja ne mogu bez njih. Zato sam ovde postavio staru fotelju. Tu je sav alat. Nemački. Kvalitetan. Evo, još služi

Dve godine, 1972.i 73, radio sam kod majstora u Virpazaru, kod kafane „Snežana“. A nedugo posle toga, 1975, otvorio sam sopstvenu berbernicu, tamo u Karađorđa Petrovića – podseća sagovornik „Bujanovačkih“.

Prisećajući se berberskih početaka, odaje nam podatak da je pre svog životnog poziva, osam meseci učio kovački zanat. Majstor mu je bio pokojni Diče.

-Bilo je mnogo teško. Povredio sam prst, pa sam napustio i otišao da se školujem za berberina – pokazuje stari ožiljak zarađen u kovačnici.

brankobrica3

Dedin naslednik

Objašnjava da je u međuvremenu, do otvaranja svoje radnje, radio kod starog „majstor Sadika“.

-I ja sam obučio dosta mladih. Neki od njih, pet-šest, postali su vrsni majstori u ovom poslu. Evo, Dragan na Ketu. Ponosan sam što je uspeo. Nastavio je da se usavršava u Beogradu. Najbolji je od svih mojih učenika. Sad, nedavno bio je u inostranstvu, na takmičenju. Juče sam bio kući kod njegovih – zadovoljno će Brica.

Sledeći učenik biće mu unuk Vukan Ristić, sada đak šestog razreda Osnovne škole „Branko Radičević“ u Bujanovcu.

-Mnogo volim deda Branka, koji će, dok još malo porastem, da me uči ovom zanatu. Družimo se stalno. Šetamo zajedno. Vozimo bicikle. Besplatno me šiša. Uvek. Jedino nije za malu maturu – otkriva nam Bricin naslednik, dok deda „izostanak“ u pripremi za matursko pravda svojim trenutnim izostankom kod kuće.




Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.