fbpx

Kako je puk’o fudbal u Levosoju

Toma Stojanović, čovek koji je fudbalu dao sve

Piše: Miroslav Veličković

BUJANOVAC, LEVOSOJE, 9. maj 2018. – Na fudbalskom stadionu u Levosoju, igrače koji jure za loptom, zamenila je krava Bula, koja juriša iz jednog u drugi šesnaesterac ne bi li sebi stvorila šansu da se što bolje napase.

Dok vlasnik krave zadovoljno trlja ruke, jer njegova Bula vešto izbegava sve ofsajd zamke i kući donosi po dvadeset litra mleka dnevno,  istinski zaljubljenici u fudbal u Levosoju tuguju.

Trideset godina unazad svaki vikend je u Levosoju bio rezervisan za fudbal.

Fudbal, gde se igrači sakupljaju iz prodavnice i sa njiva. Fudbal gde se sudiji psuje majka, a protivnički igrači jure preko ograde.

Seljački je to fudbal, dobaciće neko. Kakav god da je, Levosojčani su ga voleli, a danas nemaju ni takav.

Zašto?

Čiji je hir i prkos doveo do toga da se ta duga tradicija igranja fudbala u Levosoju prekine?

Ko to tera inat, pa ko gumicom obrisa dva kluba što u Levosoju postojahu?

Možda je baš formiradnje tog drugog kluba dovelo do toga da se i prvi ugasi, ili je pak očajno stanje u prvom dovelo do toga da je formiranje drugog kluba prosto bila neminovnost?

Ko će ga znati!?

I dok jedna strana svaljuje krivicu na onu drugu, najveću štetu trpi levosojska omladina.

Tomislav Stojanović, Toma Mlinar, čovek koji je fudbalu u Levosoju dao sve, doživeo je da ga proglase za najvećeg i jedinog krivca što se u Levosoju više fudbal ne igra

Toma je umeo da ugosti igrače

Omladina,  koja je bila raznumna i uprkos pritiscima i insistiranju pojedinaca nije pristala na to da se međusobno posvađa. Omladina, koja je sada primorana da svoju sportsku sreću traži u Žbevcu ili Lopardincu, kada ima svoj stadion ispred nosa?

A samo nekoliko godina unazad, na desetine mladih je dolazilo na svaku utakmicu i nisu se žalili na loše uslove. Znali su da će igrati u pocepanim kopačkama, znali su da ih posle meča čeka sednvič sa salamom podrigušom, i opet su drage volje igrali na tom stadionu i za taj klub se borili.

Trudio se Tomislav Stojanović ( Toma Mlinar ) da im obezbedi uslove pristojne za igru. Uspevao je, jer je svojoj deci od usta odvajao, kumio i molio na sve strane, samo da bi igrači imali u čemu da  igraju i da ne budu gladni i žedni posle meča.

Umesto igrača, stadionom sada trče krave i volovi

Nikome iole pametnom i razumnom čoveku ne bi palo na pamet da takvu družinu rasturi.

Međutim levosojsku omladinu je baš to zadesilo.

Nisu uspeli da je međusobom posvađaju, ali su uspeli da je rasture.  Levosoje je bilo selo čiji je klub bio šampion lokalne lige i čiji su igrači, zahvaljujući Tomislavu Stojanoviću, bili i u Bugarskoj na pripremama.

Možda zbog te divne prošlosti i sjajne tradicije kluba, danas najviše boli činjenica da na stadionu umesto centaršuteva i lepih golova mi gledamo stada krava i volova.

Tomislav Stojanović, Toma Mlinar, čovek koji je fudbalu u Levosoju dao sve, doživeo je da ga proglase za najvećeg i jedinog krivca što se u Levosoju više fudbal ne igra.

Sve njegove zasluge su sklonili pod tepih, a na videlo izneli njegove navodne greške. A grešio je Toma jer je punio džepove i torbe pogrešnim igračima.

Mnogi su zaboravili kako je Toma, nebrojano puta, igrače biciklom sakupljao ispred prodavnice, kumio i molio po kućama, samo da bi se utakmica odigrala.  Sve je to počelo kad Toma više nije mogao da deli kapo i šakom, jer dok je delio nikog nije molio, svi su sami dolazili da igraju.

Podmladak i dalje postoji

Još ih je nagrađivao, davao im para i brašna, da bi mu posle okrenuli leđa i napustili ga.

Međutim, iako odbačen od većine igrača koje je do juče hlebom hranio, vređan i ponižavan od onih igrača kojima je iz svog džepa plaćao đačke užine i ekskurzije, ostavljen na cedilu od onih igrača čije je kockarske i kafanske dugove vraćao, Toma Milanr se ne predaje.

U Levosoju se ne igra seniorski fudbal, ali zahvaljujući Tomislavu, FK Levosoje u kategoriji pionira i petlića postoji  i, kako kaže Toma, postojaće sve dok je živ, uz napomenu da je svima oprostio i zaboravio sve uvrede i psovke.

Možda je bio seljački, ali je bio fudbal

Mnogi su zaboravili kako je Toma, nebrojano puta, igrače biciklom sakupljao ispred prodavnice, kumio i molio po kućama, samo da bi se utakmica odigrala.  Sve se to odigralo kad je toma ostao bez finansija, a dok je imao finansija, nikog nije molio svi su sami dolazili da igraju, još ih je nagrađivao, davao im para, brašna, e kada je toma ostao bez para svi su mu okrenuli leđa i napustili ga.




Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.