Bujanovac, 27. novembar 2023. (Foto arhiva/ilustracija)- Više od 60 učenika iz bujanovačkih i vranjskih sela, koji pohađaju Srednju školu “Sveti Sava” u Bujanovcu, od početka školske godine nemaju prevoz do škole, jer je Kavim Jedinstvo ukinuo linije. Ogorčeni roditelji oglasili su se saopštenjem zahtevajući od škole, Opštine Bujanovac i Koordinacionog tela da pod hitno pronađu rešenje.

Saopštenje grupe roditelja prenosimo u celosti.

Naša deca, učenici Stručne škole „Sveti Sava“, od početka rekonstukcija škole imaju problema sa dolaskom u školu i povratkom kući. 

Problem kulminira kada je AD „Kavim Jednistvo“ Vranje ukinuo linijski prevoz na teritoriji opštine Bujanovac pravdajući svoj potez neisplativim ulaganjem .

Učeniku kome je prebivalište selo Klenike, Krševica, Drežnica, Spancevac, Davidovac, Neradovac, Ristovac , Sveta Petka, Klinovac, Baraljevac, Košarno Ljiljance, Žbevac, Žuželjica, Lopardince, Vrtogoš… školovanje postaje nemoguće. Naime, dolazak u školu i odlazak iz škole kući postaje „podvig“ koji je ravan školovanju njihovih predaka.

Ko se kako snađe, ko najbrže hoda, ko ume da vozi i  ima biciklu, ko ume da „stopira“ , ko ima komšiju koji baš tada hoće da ga poveze ili majku koja ga prati pešaka do polovine puta. A onda ga iz daljine gleda strahujući da mu se na putu do škole neće ništa loše desiti.

Uspeli smo: Roditelji se izborili za popust na prevoz

Smatraju roditelji da se u školu mora ići. Zbog druženja, zbog učenja i znanja. Ako i ne zbog toga , ono zbog  činjenice da  vam u životu niko ne zakida na ostavrivanju  osnovnih ljudskih prava kakvo je obrazovanje. Jer to se upravo događa njihovoj deci. Misle roditelji, završiće školu, neće s njim neko moći kao sa mnom.

Neće on trpeti da nikoga nije briga što 66 učenika ne može bezbedno da stigne u školu.  Roditelji se bore na načine kako znaju i umeju. Od polovine avgusta održano je nekoliko sastanaka sa upravom škole, rešenja i pomoći nema. Obraćali smo se Lokalnoj samoupravi, pomoći nema. Obraćali se Koordinacionom telu, pomoći nema. 

Bogu se obraćamo svaki dan, u nadi da nam čuva decu. Drugo nam nije preostalo.

Poslednji korak koji možemo i verovatno ćemo preduzeti je da deca ne dolaze na nastavu. Ugrozićemo njihovo obrazovanje, instituciju koju pohađaju, nastavni proces. Ali ovo moramo, kako bi zaštiti bezbednost dece.

I na kraju ostaje gorak ukus u ustima i pitanje: Kakvi smo ljudi postali? Gde smo krenuli i gde ćemo stići? Čemu se nadamo kada nam naša deca i njihove potrebe nisu bitne?  Nemam odgovore na sva ova pitanja. Ali jedan odgovor imam, a to je da smo našoj deci pokazali kakvi ne treba da budu i dali im mnogo jak razlog da sa ovih prostora zauvek odu.

A mi, mi ćemo nekada morati da se pogledamo u oči.