Bujanovac, 23. april 2025. – Najduži dan u istoriji Velikog Trnovca! Ovako 23. april 1999. godine opisuju meštani ovog sela. Tog dana je vojska, u jeku NATO bombardovanja SR Jugoslavije, sve Trnovčane izvela iz svojih kuća i odvela iznad sela, pod izgovorom da traže postrojenja za proizvodnju droge. Nisu pronašli ništa, ali je ostao žig sramote i spomen ploča koju su meštani postavili kraj puta iznad sela što vodi za Mali Trnovac i Breznicu.
Danas se događaju od pre 26 godina sećaju Galip Bećiri, tada predsednik MZ, imam Nedžemidin Saćipi, ali i Arber Pajaziti, sada predsednik opštine Bujanovac a te 1999. tinejdžer koji se našao u zbegu.
„To je zločin koji ne zastareva“, smatra i danas Galip Bećiri, jedna od ključnih figura albanske politike iz tog perioda ne samo Velikog Trnovca
„Srpske snage zločinačkog režima Slobodana Miloševića, pod komandom pukovnika Vidoja Miloševića, naredile su svim stanovnicima da se okupe iznad sela, radi navodnog brojanja stanovništva. U vreme kada je srpska mašinerija činila ratne zločine na Kosovu, strah od masakra je bio veliki i opravdan“, seća se Bećiri, prvi predsednik Nacionalnog saveta Albanaca u Srbiji.
Dodaje da je tragedija izbegnuta samo zahvaljujući hrabrosti i odlučnosti seoskih starešina.
Ovaj događaj, seća se imao je uvertiru 1. aprila:
„Tada su srpske snage upale u Trnovac, od kuće do kuće, pod izgovorom da tragaju za ‘teroristima OVK, komandosima NATO-a i drogom’. Nije pronađeno ništa inkriminišuće – ali ostala je mržnja i želja za osvetom Albancima“, kaže Bećiri.
Nedžmedin Saćipi kaže da ga zaboli duša svakog 23. aprila.
„Danas, iz blažene Meke, srca ispunjenog molitvom i zahvalnošću sećam se sa ponosom 23. aprila 1999. i onih hrabrih ljudi. Ne mogu naći bolje reči da zaključim ovo sećanje osim: Hvaljen neka je samo Stvoritelj svemira! Hvaljen neka je Alah!“
Arber Pajaziti 23. april 1999. opisuje kao najduži dan svog života i Trnovčana:
„Umesto da vreme ispunim tinejdžerskim snovima, tog prolećnog dana imao sam mračne misli strahujući za svoj život. Činilo mi se da su to bili poslednji trenuci mog života.Tog dana svi smo bili bespomoćni i bez trunke nade. Tog 23.aprila 1999. godine, počinjen je jedan psihološki teror. Preživeli smo najgore, hvala Bogu. Odgovorne za ovaj događaj treba privesti pravdi u bilo kom trenutku“, objavio je Pajaziti.
