Preševo, grad odakle je nemoguće otputovati javnim prevozom

Preševo, gradić na jugu Srbije, na prvi pogled ima sve kao i bilo koje mesto slične veličine. Gimnaziju i osnovnu školu, dom zdravlja, pozorište, velike trgovine i placeve za prodaju polovnih automobila, moderne kafiće i restorane, industrijsku zonu u izgradnji, lokalni parlament… sve, reklo bi se, po meri oko 40.000 žitelja, mahom etničkih Albanaca. Ima i veliku železničku stanicu ali kroz nju godinama unazad ne prolaze putnički vozovi. Autobusku stanicu, međutim, nema. Građani ovog pograničnog mesta poseduju sva dokumenta Republike Srbije ali iz njega ne mogu da otputuju ni u jedan drugi grad u toj istoj Srbiji. Bar ne javnim prevozom. Ovo je priča o tome kako su u Srbiji lični i interesi političkih elita vrlo često iznad interesa građana

Piše: Dejana Cvetković

Bujanovac, Preševo, 15. april 2026. – Zamislite mesto u Srbiji sa oko 40.000 žitelja odakle javnim prevozom bukvalno ne možete da otputujete ni u jedan drugi grad u Srbiji! Grad odakle nema autobuskih polazaka, a putnički železnički saobraćaj ne funkcioniše godinama unazad iako kroz njega prolaze i pruga koja spaja Beograd sa Skopljem i Grčkom, kao i drumski Koridor 10. Prugom ne idu putnički vozovi jer se čeka na njenu odavno najavljenu rekonstrukciju, dok autobuskih polazaka jednostavno nema, kao što nema ni autobuske stanice. Na njenom mestu sada je privatni poslovno-stambeni kompleks.

Građani Preševa, opštine sa većinskim albanskim življem na krajnjem jugu Srbije, na samoj granici sa Severnom Makedonijom i Kosovom, ukoliko nemaju svoj automobil iz svog mesta ne mogu da otputuju čak ni do 25 kilometara udaljenog Bujanovca, ili do još 20 kilometara dalje do Vranja, regionalnog centra Pčinjskog okruga. Niš ili Beograd za Preševljane deluju kao daleko inostranstvo.

Putovanje ne duže od pola sata do Vranja ili Bujanovca modernim Koridorom 10, koji prolazi tik pored Preševa, ljudima koji žive ovde predstavlja ogroman stres i iziskuje obimne pripreme. Zato ne preteruju kada kažu da često imaju utisak da žive u slepom crevu, ili na slepom koloseku.

Ukoliko sami nemaju automobil, kao alternativa ostaje taksi, ali je to papreno skupo i koristi se samo u krajnjoj nuždi. Naravno, ukoliko neko iz Beograda ili bilo kog grada u Srbiji želi u Preševo, poslovno ili u posetu rođacima, može to samo automobilom.

Sve to ostavlja posledice po svakodnevni život građana.

Institucije daleko od građana

U Bujanovcu i Vranju smeštene su brojne institucije životno važne za Preševljane, pre svih pravosuđe, regionalna bolnica, republičke inspekcije…Takođe, brojni Preševljani rade u Bujanovcu, a Bujanovčani i Vranjanci u Preševu.

“Iz Preševa za Bujanovac i Vranje nema nikakvog prevoza. Snalazila sam se na različite načine. Iz Vranja bih došla u Bujanovac gde bi po mene iz Preševa dolazila sestra. Taksisti do Bujanovca dalekog 25 kilometara traže i do 80 evra za vožnju. Prevoz do Vranja je pre svega neophodan zbog bolnice”, svedoči naša sagovornica.

Muke sa autobuskim javnim prevozom počele su 2012. godine prevoznička firma iz Vranja Kavim-Jedinstvo, koja je obavljala javni prevoz, prodala svoju autobusku stanicu u Preševu lokalnom biznismenu koji je na njenom mestu izgradio stambeno-poslovni kompleks. Ova kompanija je do privatizacije 2007. bila u državnom vlasništvu. Nakon prodaje stanice u Preševo ne svraćaju ni autobusi drugih prevoznika.

Nakon prodaje autobuske stanice, međugradski prevoz praktično ne funkcioniše, iako Kavim-Jedinstvo ima registrovane linije iz Preševa. Vožnje se ne realizuju već četiri ili pet godina, pa su građani prinuđeni da koriste taksi prevoz ili sopstvene automobile, objašnjava saobraćajni inspektor u Opštinskoj upravi, Ilir Sadriu.

„Međumesni linijski prevoz iz Preševa prema Bujanovcu i Vranju uopšte ne funkcioniše, iako je Kavim Jedinstvo registrovao polaske sa redom vožnje. Ovde rade dva privatna prevoznika koji idu prema Kosovu i Severnoj Makedoniji, a koji organizuju i vanlinijski prevoz, poput đačkih ekskurzija. Železnički prevoz nemamo već pet ili šest godina zbog rekonstrukcije pruge“, kaže Sadriu.

Šef kabineta predsednice opštine Preševo, Besim Šabani, kaže da trenutno ne postoje projekat ni inicijativa za uvođenje javnog prevoza i izgradnju autobuske stanice, jer su u toku drugi prioritetni projekti u saradnji sa republičkim ministarstvima.

„U toku su tri projekta sa ministarstvima, poput renoviranja škole. Nismo u mogućnosti da ulazimo u nove projekte, jer Vlada Srbija nema dovoljno sredstava, a škola je sada urgentna da se ne bi desila neka tragedija“, navodi Šabani.

Sadriu, kao i svi naši sagovornici, ponavlja da se iz Preševa prevoz ka drugim gradovima u Srbiji uglavnom obavlja sopstvenim vozilima ili taksijem.

On ističe da bi jedno od mogućih rešenja bilo uvođenje podsticaja iz lokalnog budžeta za lokalne prevoznike.

,,U drugim gradovima postoje takvi podsticaji i prevoz se ne naplaćuje građanima”, kaže Sadriu.

Nakon privatizacije, saobraćajno preduzeće „Jedinstvo“ iz Vranja prešlo je u vlasništvo izraelske kompanije Kavim i od decembra 2007. godine posluje pod nazivom „Kavim-Jedinstvo“, kao deo međunarodne kompanije koja posluje u Izraelu i više evropskih zemalja.

Prema rečima Ragmija Mustafe, predsednika opštine te 2012, Kavim je po svaku cenu želeo da proda autobusku, koja se nalazila na atraktivnoj lokaciji, pa je ponudio lokalnoj samupravi za 600.000 evra. Opština nije mogla da izdvoji taj novac, ali privatni investitor jeste. Mustafa se danas nalazi na funkciji zamenika predsednika opštine.

Direktor preduzeća „Kavim-Jedinstvo“ u Vranju nije želeo da odgovori na pitanja. Nakon što mu je naša novinarka objasnila temu prekinuo je telefonski razgovor, a kasnije nije odgovarao ni na poruke ni pozive.

Primer Bujanovca

Zbog ovakvog stanja najveće posledice trpe učenici iz okolnih sela koji svakodnevno dolaze u preševske škole. Roditelji su prinuđeni da se organizuju oko prevoza, što je veliki udarac za kućni budžet i često je teško uskladiti obaveze. Isto važi i za brojne zaposlene iz Vranja i Bujanovca koji rade u Preševu.

Direktor nevladine organizacije “Centar za zagovaranje i razvoj demokratije iz Preševa PhD”, Gani Rašiti, objašava da su do privatizacije Kavim Jedinstva redovi vožnje bili prilagođeni potrebama pre svega učenika i radnika na teritoriji opštine Preševo. Saobraćajne veze u opštini funkcionisale su bez prekida, pri čemu su bila obuhvaćena gotovo sva sela. Preduzeće je takođe održavalo redovnu liniju Preševo–Bujanovac–Vranje.

Rašiti ističe da je pre prodaje stanice lokalna samouprava bila dužna da precizira dalje obaveze prevoznika Kavim Jedinstvo i njegovim namerama po prodaji stanice. Rašiti krivi lokalnu samoupravu jer nije pokušala da pronađe rešenje za građane opštine, već je ćutke prihvatila odluku o prodaji stanice što je kasnije dovelo do ukidanja javnog prevoza.

Iz Bujanovca danas postoji desetak linija prema Nišu, Beogradu, ali i Zagrebu, Ljubljani, gradovima u Crnoj Gori i ka Zapadnoj Evropi.

Komplikovano i preskupo

Građani sa kojima smo razgovarali imaju slična iskustva kada treba iz Preševa otputovati do Bujanovca ili Vranja.

Zana navodi da je, zbog potrebe da sredi dokumentaciju u Vranju, platila taksisti 45 evra da to obavi umesto nje, kako ne bi morala da putuje dva dana zaredom.

Miodrag kaže da je u Preševu problem s prevozom ogroman jer su alternativni načini putovanja preskupi.

Miloš dodaje da su ljudi ranije više putovali i da im je neophodna autobuska stanica, jer ih za Bujanovac i Vranje vezuju ne samo institucije, već poslovne, prijateljske i rodbinske veze.

,,Preskupo je svakodnevno plaćati gorivo ili taksi, ne može da se izađe na kraj. Putujemo kada moramo. Imamo dom zdravlja, ali za specijalističke preglede moramo u Vranje. Ljudi imaju potrebu da idu u bolnicu ili da posete nekog. Imamo i starije koji nemaju auto, a većina omladine nije ni izašla van Preševa. Prevoz je stopiran, ljudi otežano putuju van Preševa“, kaže Miloš.

Mladi u Preševu uglavnom nemaju svoj auto, oni mlađi od 18 ni vozačku dozvolu i navode da je ,,nemoguće da idu gde požele jer je taksi skup, a roditelji uglavnom imaju svoje obaveze”.

,,Na primer, ako želimo do Vranja ili Bujanovca, moramo da zamolimo roditelje da nas voze iako oni imaju svoje obaveze i ne mogu često da nas voze i vraćaju nazad. Mi imamo taksiste, ali je preskupo. Posebno je teško onima koji studiraju u drugim gradovima”, kažu mladi u Preševu.

Srednjoškolci Rinor i Argjent, retko putuju van Preševa, ali ističu da bi, ukoliko bi postojao javni prevoz, rado češće odlazili u Bujanovac.

Sociološke posledice

Sociolog iz Prešava Altin Borići ukazuje da nemogućnost putovanja ima šire društvene posledice.

,,Kada je transportna infrastruktura slaba, to automatski ograničava i društvene i ekonomske mogućnosti mladih. Iako danas mnoge porodice imaju automobil, to ne može biti opravdanje za nedostatak osnovne infrastrukture kao što je autobuska stanica. Činjenica da takav osnovni element nedostaje govori i o stepenu institucionalnog interesovanja za razvoj ovog regiona. Zbog ograničenih mogućnosti javnog prevoza, mladi u Preševu često moraju da organizuju putovanja na alternativne načine. Mnogi se oslanjaju na privatni prevoz, pomoć članova porodice ili zajednička putovanja sa prijateljima i kolegama. Takav način organizovanja zahteva više planiranja, a često i dodatne troškove”, ističe Borići.

Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture poslat je zvaničan upit u vezi sa registrovanim redovima vožnje koji se ne realizuju, ali odgovori nisu stigli do trenutka objavljivanja ovog teksta.

(Napomena: Imena pojedinih sagovornika iz redova građana su na njihov zahtev izmenjena)

           *Ovaj članak je objavljen u saradnji sa organizacijom Pro Peace. Stavovi izneti u ovom članku isključiva su odgovornost Bujanovačkih i ne odražavaju nužno stavove organizacije Pro Peace.