MATIJA PAVIĆEVIĆ
Najtrezniji čovek na svetu; roman
Najtrezniji čovek na svetu je roman o mladosti koja više nije bezbrižna, ali još nije ni odrasla. O generaciji koja sve razume, ali vrlo malo toga ume da promeni. O ljudima sposobnim da govore o traumama, smrti, politici, književnosti i ljubavi, ali nesposobnim da odgovore na jednostavno pitanje: šta raditi sutra? Zato završnica, u kojoj junak kraj reke na to pitanje odgovara samo sa ne znam, predstavlja jedan od najiskrenijih trenutaka romana. Nema lažnog iskupljenja, nema iznenadne odluke, nema moralne pouke. Ostaje samo neizvesnost, i mala, gotovo nečujna mogućnost da sutra ipak sve može početi iznova
Istorijski gledano, 27. i 28. avgust ostali su upamćeni mnogima: jednog 27. avgusta u Pensilvaniji je po prvi put potekla nafta, dok se jednog 28. avgusta Martin Luter King Mlađi obratio pred 250.000 ljudi ispred Linkolnovog memorijala u Vašingtonu. U romanu Najtrezniji čovek na svetu 27. i 28. avgust dobijaju sasvim drugo značenje: to su dva dana tokom kojih pratimo protagonistu.
Postoje romani u kojima se tema razvija kroz radnju, a postoje i oni u kojima se ostvaruje kroz ton pripovedanja. Najtrezniji čovek na svetu Matije Pavićevića pripada ovoj drugoj kategoriji. Radnja romana, svedena na dva beogradska dana, može se jednostavno prepričati: mladi pisac, student književnosti, pokušava da se oporavi od alkohola i bolesti, luta Beogradom, završava master rad, viđa prijatelje, razgovara sa terapeutkinjom, ponovo sreće nekadašnju veliku ljubav, vraća se piću i noć završava kraj reke, suočen sa pitanjem šta dalje. Ipak, istinska radnja romana ostvaruje se kroz njegov ton: kroz nagla ubrzanja i prekide, autoironiju, telesnu nelagodu, humor, narcizam, strah i neprestanu potrebu da razume život pre nego što mu izmakne.
Roman počinje buđenjem, ali to nije buđenje u novi život. Pripovedač se budi uveren da je ozdravio, da ga grlo više ne boli, da njegovo telo konačno može da mu bude oslonac. Međutim, ubrzo sanja kako mu ispadaju zubi, kako mu se usta pune krvlju, dok ga Vanja, njegova nekadašnja velika ljubav, posmatra zgroženo. Već u toj uvodnoj sceni Pavićević uspostavlja osnovni ton romana: telo je nepouzdano, jezik je ugrožen, ljubav je prisutna kao rana, a smeh izbija tamo gde bi trebalo da zavlada užas
Beograd ovde nije tek kulisa, već funkcioniše kao nervni sistem pripovedača, grad je produžetak njegove svesti. Građevinska buka, kafići, rupe na ulicama, parking mesta, restorani, stanovi prijatelja, Hram Svetog Save, Cetinjska ulica i reka čine mapu unutrašnjeg haosa. Junak je neprestano u pokretu, ali taj pokret ne znači sloboda. Naprotiv, on otkriva njegovu nesposobnost da se zaustavi. Svaki prostor u koji uđe samo je novo mesto na kojem ga sustižu iste misli: alkohol, Vanja, pisanje, telo, smrt, krivica, praznina.
Naslov romana funkcioniše kao ironijski ključ. Najtrezniji čovek na svetu nije čovek koji je pobedio alkohol, već neko ko previše jasno vidi sopstveni poraz. Trezvenost ovde ima dvostruko značenje: fizičko, kao pokušaj da se ne pije, i egzistencijalno, kao sposobnost da se svet posmatra bez utešnih iluzija. Pripovedač možda ne uspeva da ostane trezan u prvom smislu te reči, ali jeste surovo trezan u drugom: vidi prazninu društvenih rituala, krhkost ljubavi, narcizam književnog sveta i blizinu smrti. Problem je u tome što ne zna šta da radi sa takvom lucidnošću.
Jedan od najzanimljivijih slojeva romana jeste način na koji se odnosi prema samoj književnosti. Pripovedač piše master rad o Knausgoru. Teorijski razmatra pitanje da li tekst treba čitati kroz biografiju pisca, dok njegova sopstvena stvarnost neprestano pokušava da postane književnost. Ta napetost između života i teksta, između autora i pripovedača, između iskustva i njegove naknadne stilizacije, daje romanu metaliterarnu dubinu. Pavićevićev junak poznaje teoriju književnosti, ali mu ona ne pomaže da živi.
Ženski likovi predstavljaju različite oblike junakove emotivne nemoći. Vanja je prošlost od koje ne uspeva da se odvoji, Vida mogućnost zdravije sadašnjosti koju nije sposoban da prihvati, Alisa glas razuma i suočavanja, a Anja, devojka koja ne pije, moguća slika trezvenosti kojoj tek treba da se približi. Nijedna od njih ne donosi spasenje, jer roman jasno pokazuje da junak ne može biti spasen spolja. Ljubav postoji, nežnost postoji, ali one nisu dovoljne ako čovek ne ume da primi ono što mu se pruža
Pavićevićev stil je brz, razgovoran, pun digresija, psovki, preciznih zapažanja i naglih prelaza iz komičnog u bolno. Roman uspešno spaja akademski diskurs, kafanske anegdote, urbani sleng, telesnu nelagodu i egzistencijalnu melanholiju. Povremeno taj višak misli i detalja deluje namerno zamorno, ali upravo se u tome oseća autentičnost pripovedačeve svesti: to je čovek koji ne može da prestane da beleži, analizira i komentariše.
Najtrezniji čovek na svetu je roman o mladosti koja više nije bezbrižna, ali još nije ni odrasla. O generaciji koja sve razume, ali vrlo malo toga ume da promeni. O ljudima sposobnim da govore o traumama, smrti, politici, književnosti i ljubavi, ali nesposobnim da odgovore na jednostavno pitanje: šta raditi sutra? Zato završnica, u kojoj junak kraj reke na to pitanje odgovara samo sa ne znam, predstavlja jedan od najiskrenijih trenutaka romana. Nema lažnog iskupljenja, nema iznenadne odluke, nema moralne pouke. Ostaje samo neizvesnost, i mala, gotovo nečujna mogućnost da sutra ipak sve može početi iznova.
