Koliko se ne veruje žrtvi govori i slučaj iz Bujanovca i rad pojedinaca u institucijama. Nakon trogodišnjeg rada Odbora sa žrtvom nasilja i njenog izlaska iz tog nasilja, usledila je privatna krivična tužba za klevetu od strane radnika Centra za socijalni rad u Bujanovcu koja je upućena i Odboru za ljudska prava i samoj žrtvi. Dakle, to je stručni radnik u ustanovi koja po zakonu treba da štiti takvu ženu, žrtvu nasilja, a ona je tužena da ih je oklevetala i da je govorila neistinu
Bujanovac, 29. septembar 2022. (Foto ilustracija https://www.shutterstock.com) – Od početka 2022. godine preko 70 žena pozvalo je SOS telefon Odbora za ljudska prava u Vranju i zatražilo pomoć i podršku zbog porodičnog i partnerskog nasilja, a od tog broja 36 žena se prvi put obratilo za pomoć, pokazuju podaci Odbora za ljudska prava.
O razlozima zbog kojih žena trpi nasilje, o zaštiti žrtava, ali i o postojanju i neprimenjivanju zakona u slučajevima nasilja u porodici, Bujanovačke su razgovarale sa Suzanom Antić Ristić iz Odbora za ljudska prava.
“Statistika je poražavajuća. Samo do avgusta registrovano je ukupno 430 poziva, a pomoć i podršku je zatražilo 70 žena. U tim razgovorima 18 maloletne dece u okviru porodica je indirektno bilo izloženo nasilju, kaže nam ona.
Od početka godine 57 žena je tražilo pomoć tražeći informacije o svojim pravima, dok je 51 žena imala potrebu za psihosocijanom podrškom.
“Kada žena trpi nasilje, kada je pod traumom, ona ne zna šta treba da napiše nadležnim institucijama, pa se naša podrška sastoji I u tome da napišemo dopis, zahtev, sve što joj je potrebno”, pojašnjava Antić Ristić.
Naglasila je da društvo mora da veruje svakoj ženi koja prijavi nasilje, a da je najbitnije da ženi veruju i nadležne institucije – Policija, Centar za socijalni rad i tužilaštvo, što, kako je rekla, na jugu Srbije često nije slučaj.
“Koliko se ne veruje žrtvi govori i slučaj iz Bujanovca i rad pojedinaca u institucijama. Nakon trogodišnjeg rada Odbora sa žrtvom nasilja i njenog izlaska iz tog nasilja, usledila je privatna krivična tužba za klevetu od strane radnika Centra za socijalni rad u Bujanovcu koja je upućena i Odboru za ljudska prava i samoj žrtvi. Dakle, to je stručni radnik u ustanovi koja po zakonu treba da štiti takvu ženu, žrtvu nasilja, a ona je tužena da ih je oklevetala i da je govorila neistinu”, kaže nam Antić Ristić.
PROBLEMI U ČETIRI ZIDA
Nasilje u pordici je tema koja je stalno aktuelna u društvu, a neretko se u okruženju mogu čuti rečenice “ dosadni ste sa tim nasiljem u porodici”.
Koliko je važno da se o nasilju u porodici priča naročito u konzervativnim sredinama gde žene žive u okruženju u kome su glave porodice stara lica, svekar ili svekrva, odnosno muž, govori i podatak da SOS telefon u Vranju sve češće zovu i žene iz multietničkih sredina poput Bujanovca i Preševa.
“Nekoliko puta je zvala žena iz Preševa koja je uz prevod drugarice emotivno opisivala nasilnički događaj. Njena želja da iz toga izađe je toliko jaka da je pristala da uključi nekog trećeg kako bi pronašla pomoć. A to su tako emotivni trenuci za žrtvu. Zato je važno otvaranje multietničkog SOS telefona kako bi se prebrodila ta jezička barijera i žene osećale veću sigurnost i podršku”.
Problem nasilja nad ženama nije problem koji treba da ostane u četiri zida, smatra Antić Ristić dodajući da je podatak da je tokom ove godine preko 20 žena ubijeno u porodičnom i partnerskom nasilju.
Razlozi zbog kojih žena trpi nasilje su, prema rečima naše sagovornice brojni, ali oni koji se iz razgovora sa ženama izdvajaju jesu očuvanje porodice na okupu, finansijska nezavisnost i stid od okruženja.
“U principu nam žene kažu da zbog dece godinima trpe nasilje. Na sve načine, čak i menjajući sebe pokušavaju da sačuvaju porodicu. Stide se i da progovore o tome bojeći se osude društva i okruženja, jer smo mi patrijarhalna sredina. Taj mentalitet, ukorenjeni patrijarhalni stav prema ženi, njenom položaju u porodici i društvu je najveća smetnja kod nas. Niko ne sme da trpi nasilje ni zbog koga i to je ono na čemu insistiramo kada razgovaramo sa žrtvama. Jer, dete će biti srećno kada vidi nasmejane roditelje, sve suprotno od toga je varka zbog koje cela porodica trpi”, ističe Antić Ristić.
Objašnjava da žene ne prijavljuju nasilje iz najrazličitijih razloga, jer je svaki slučaj individualan i svaki nasilnik drugačiji.
“Često nas pitaju ‘da li je ovo što on meni radi nasilje’? One žive u svakodnevnom nasilju, pa ga i ne prepoznaju. U težnji da sačuvaju porodicu imaju teret da razvlače taj prostor i nalaze izgovore u nadi da će biti bolje, što je velika zamka”, dodaje ona.
Navela je da je prema Istanbulskoj konvenciji, čiji je Srbija potpisnik, u jednom delu izričito rečeno da je zadatak svih zemalja potpisnica da rade na poboljšanju svesti u društvu prema položaju žena.
Akcija Milijarda je ustala i u Bujanovcu: Stop nasilju nad devojčicama i ženama
Na pitanje Bujanovačkih koliko smo napredovali u toj oblasti kaže da smo kao društvo nazadovali.
“S obzirom na informacije koje imamo o ubijenim ženama i broju žena koje su i dalje izložene tom nasilju, ali i o postupanju pojedinaca u institucijama prema ženama žrtvama nasilja kad prijave porodično nasilje, mi nekako nazadujemo”, navodi sagovornica.
Zakoni postoje i to oni koji se odnose na sprečavanje nasilja u porodici, ali dodaje, problem je u njihovoj ili lošoj ili nikakvoj primeni.
POLICIJA I TUŽILAŠTVO
“Čak i kad policija dobro odradi svoj deo posla stižemo do tužilaštva koje odluči ili da upozori nasilnika ili ga preblago kazni. U zakonu piše efikasna primena i zaštita. Šta je efikasno kad nas žena pozove i kaže 20 puta sam zvala policiju, oni dođu i upozore nasilnika, jer tužilac kaže da nema dela. Upozorenje policije i tužioca je posledjih godina toliko često da je to šokantno. Oni su našli drugi način da primenjuju zakon tako što samo upozore nasilnika kad izadju na teren nakon prijave nasilja”, rekla je ona.
Poseban razlog za brigu vidi i u zaštiti nasilnika zbog prijateljskih veza u nadležnim institucijama.
“Neretko nam se dešava da nas žena pozove i kaže “on ima prijatelje u policiji”. To je strašno.Traže podršku ističući da nemaju podršku sistema i tada mi jače nastupamo”, kaže Antić Ristić.
Neretko ekonomski zavisne od nasilnika i nemajući hrabrosti da istupe, žene ostaju u porodici sve dok ne postanu tužna brojka u statistici, a pitanje odgovornosti pojedinaca u nadležnim institucijama niko ne postavlja.
“U Vranju za dve godine imamo dve ubijene žene u porodičnom i partnerskom nasilju i do danas nemamo obraćanje nadležnih institucija. Kako su ubijene, pod kojim okolnostima, da li su tražile pomoć od institucija i šta su one preduzele su pitanja bez odgovora. Svi ćute. Nema nijednog pokrenutog disciplinskog postupka za neadekvatno postupanje i primenu zakona i zaštite žrtve nasilja, niti da je neko kažnjen”, zaključuje Suzana Antić Ristić.
Podsetila je da žene iz Bujanovca, Vranja, Vladičinog Hana, Bosilegrada, Surdulice i Trgovišta partnersko nasilje mogu da prijave besplatnim pozivom SOS telefoona na broj 0800 001 017.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji”, koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podršku Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u ovom tekstu (ili drugom sadržaju) pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade
