Piše: Srđan Sekulić
U retrovizoru svoga kamiona Muharem Ahmetaj posmatrao je „umanjeni“ bračni par, paroha Dragana i profesoricu Zagorku Krstić. Još se video delić njihove trošne kuće… Ulazna vrata i kućni prag. Prag preko koga su naši narodi teškim mukama prelazili onda kada se moralo ići u svet, trbuhom za kruhom. Onda kada se moralo ići bilo gde. Jer kućni prag najteža je prepona koju morate preskočiti u maratonu zvanom život. Mnogi vazda ostanu posapnuti na isti… Začuđeno zagledani u kućne papuče na stopalima koje dobijaju mitsku težinu korenja vezanog neraskidivim žilama za grumen zemlje, one neugledne crvenice u kojoj su se vekovima unazad njihovi preci ukopavali.
Pop Dragan i njegova Zagorka mahali su setno nasmejani i Ahmetaj tada pomisli da je ovo možda poslednji put da će ih videti zajedno i zagrljene. Rastužila ga je ta pomisao u ovo rosom okupano jutro sa kristalnim zrakama koje su glancale šasiju njegovog kamiona. Prizor idealan da ga naslika nekakav dobar umetnik ili da ga ovekoveči fotograf. Razglednica južne Srbije. Dvoje starih, zagrljenih mašu a onaj koji odlazi ih posmatra u retrovizoru. To je slika i prilika naše zemlje. Stari će jedni drugima gasiti svetlo, ako bude bilo onih koji će se uspeti dogegati na klecavim staračkim nogama do prekidača. Trebalo je putovati… Morao je izbaciti taj kadar u retrovizoru iz svoga života. Koliko god mu to teško padalo. Jednom je silno zatrubio i kamion je uz šištanje slično onom koje ispušta ekspres lonac u ključanju pod svoje teške gume izdrobio nekoliko kamenja i izašao na asfaltnu cestu dole ka gradu gde su beli tanki minareti dominirali krajolikom. Preševo se budilo. Njegovim ulicama zamicali su revni gradski činovnici i zanatlije, majstorih raznih fela da ugode građanstvu i raznim ljudskim potrebama.
„Šta ću drugo, moram prvo za Bujanovac. Da ostavim tamo od robe što je dogovoreno, ženi i deci da se javim, bar ručak zajedno da pojedemo i onda preko Dobrosina ili Končulja za Gnjilane. Tim redosledom pa polako, Muhareme. Nek ti je Allah na pomoći!“ – razmišljao je Muharem Ahmetaj dok se probijao kroz gradske četvrti na magistralni put koji je vodio ka njegovom rodnom gradu.
U Bujanovac je stigao brzo… Četrdesetak minuta bilo mu je potrebno da parkira kamion ispred svoje kuće u Kosovskoj ulici u blizini bujanovačke džamije. U dvorištu kuće zatekao je suprugu Refiju kako u đugum sipa vodu sa česme da postavi čaj i kafu. Kada je primetila da Muharem otvara kapijska vrata hitro se okrenula i nasmešila mu se. Prepoznala je bat njegovih koraka. Iz bele šamije pramen kose izvukao se i pao na čelo iznad tankih obrva. Sklonila je rukom kosu i krenula svome suprugu u susret, u zagrljaj.
„Dva dana te nema… Mogao si bar da javiš telefonom gde si i šta radiš. Umalo da zovem onu firmu u Kumanovu da se raspitam jel si krenuo za Bujanovac. Ajde u kuću da popijemo kafu i čaj. Ali idi prvo se umij na česmu. Deca spavaju. Ramadan je jedini izašao… Otkako se zaposlio doveo se u red, mašala! Ustaje na sabah ide u džamiju pa na posao. Duša naša, Ramadan-džan!“
Gledao je svoju spretnu ženu, svoju Refiju kako u male fildžane sipa kafu iz džezve… Zveckalo je posuđe, mirisao je i jaki turski čaj koji mu je netom potom prinela uz kafu u strukovanoj čašici. Čitav set takvih čaša za čaj sa đugumom, džezvom i fildžanima za kafu dobili su na venčani dar od lokalnog hodže koji ih je i venčao… Nedžmedin Behljulji. Bio je veliki znalac Kur’ana, hafiz a mnogi su govorili da je jedini od Bujanovca pa sve do Skoplja tako dobro propovedao i tumačio Islam petkom na džumi.
“Stari hodža Nedžmedin… Kad god mi serviraš ovako kafu i čaj, ama svako jutro pomislim na njega Allahrahmeteljsen.” – kroz dim cigarete reče tiho Muharem.
“Kupio nam je ovaj set posuđa za kafu i čaj na pazaru u Peći. Sećam se da je tako rekao na našoj svadbi. Dosta smo slatkog života popili uz ove fildžane i čašice. Nek mu se duša sladi u džennetu!” – dodade Refija i svojom zlatnom burmom zakači čašu od čaja što svemu tome doda jedan svečani zvuk: Cing!
O AUTORU: 
Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu
