fbpx

Priča: Ime mi je Milutin

Negde na početku ulice, zastao je i zanemeo. Pogledao je da li je možda promašio raskrsnicu. Nije, njegova je ulica, ali nešto nije uredu, natpis na tabli sa imenom ulice je promenjen. Njegova ulica se, ne zove više Kongresna, već Kralja S.P.

Piše: Žikica Dimitrijević
Milutin, sa svojih 60 godina, ali držeć i naočit čovek, slobodno se može reći još u snazi, svakog jutra izvodi svog malog bezrepog psa mešanca u šetnju. Tog jutra beše malo zakasnio, tako da ga pas odvuče žurno prema parku da što pre oseti miris trave i prirode i obiđe drveće i žbunove, koje je redovno zalivao. Milutin pristaje da ga pas vodi i usmerava. Prozbori samo, prošavši pored neke dame: „Dobar dan, kaki mu se pa žurimo“. Ama, i to je za ljude.

***
Negde na početku ulice, zastao je i zanemeo. Pogledao je da li je možda promašio raskrsnicu. Nije, njegova je ulica, ali nešto nije uredu, natpis na tabli sa imenom ulice je promenjen. Njegova ulica se, ne zove više Kongresna, već Kralja S.P.
–Bože, da li sanjam, šta je ovo? – pomisli Milutin.
Hitro se okrenu i vrati kući. Ostavi psa pa žurno pravo u opštinsku zgradu. Uputili su ga na nekog ombudsmana, tj. zaštitnika građana.
-Odlično, njemu ću da se požalim i tražim zaštitu.
Posle dugog čekanja i, učini mu se, nevoljnog prijema, sekretarica ga pozva da uđe u kancelariju. Zaštitnika nije bilo , ali rečeno mu je da još malo sačeka. Kad je dosad, može još. Pitao se, ne vidi nigde druga vrata, gde je ovaj mogao da izađe a da ga ne primeti; ali, evo ga, stiže.

***
-Šta vas muči prijatelju? – obrati se ombudsman ljubopitljivo i znatiželjno.
– Muči me sve,a možda i ništa. Pođem ja danas da prošetam psa i na zgradi gde počinje moja ulica, vidim novi naziv ulice. Aj, da proverim, pitam jednog, pa drugog komšiju. Potvrđuju.

Jadna li nam je i Skupština, i ti organi. Je su li svesni oni da su promenili, ili menjaju živote ljudima. Nije bitno, što moraju građani da menjaju lična dokumenta, i u ovim teškim vremenima plaćaju silne takse. Što su pojedini bolesni, pa im se lične karte i zdravstvene knjižice razlikuju

„E, komšija, gde ti živiš, pa odluka je doneta odavno, sad su je samo sproveli u delo?!
– Vidiš, zaštitniče, ja bih da me nekako opravite, što ono kažu, i zaštitite. Podosta ljudi je rođeno u onoj ulici. U njoj smo proveli najlepše dane, školske, tinejdžerske. U onoj ulici smo rasli i odrastali. Upoznavali prve simpatije i pratili prve devojke. Tu smo i fudbal igrali. Okupljali se na ćošku i družili do kasno u noć. Smejali se i plakali. Dobijao sam na toj ulici čestitke za Nove godine, prva ljubavna pisma. U toj ulici sam dobio decu, mnoge žene su rodile svoju, poženili,poudavali, dobijali unučiće. Sad kad treba da uživamo u miru i slobodi i od uspomena, neko je sve te naše radosti i boli, uspomene, jednim natpisom obrisao. Ko se to usudio da izbriše čitav jedan period života nekih sugrađana? E, ovo je prva muka.

***

Tu se Milutin ne zaustavi:
-Dolazeći ovamo, prođem onu širinu, pored škole, kad ono onoliki spomenik, nekog znamenitog našeg čoveka, ali zaklonio čitavu zgradu, koja je isto od velike važnosti. Pa se pitam ko li donese odluku da postavi čoveka na neadekvatnom mestu, zar u tim komisijama nema drugog mišljenja, ili vlada jednoumlje. Čak i trg je dobio novo ime. Onih trgova tzv. Slobode, Oslobođenja, Revolucije i td., nema više. Daju se nova imena. Da li su ti davaoci svesni, da kad brišu jedno vreme, da će se sutra naći drugi takvi kao oni pa će delati isto, promeniti ili vratiti stara imena? Kakav je to narod, kratke pameti.
Slavili smo sva ta imena i sa njima živeli. U školi učestvovali na priredbama. Pevali neke drage pesme. Učili neke lekcije, dobijali petice, i sad šta? Puj- pike nema više, ne važi više. Ko to hoće da diktira kako da se zove, moja ulica i mnoge druge, i da menja nazive trgova, škola, institucija i td.
-E, video sam i neke oronule i srušene stare zgrade, kuće. One što su pod zaštitom nekih zavoda itd., itd. Pa one su, jadne, sve nestale i urušile se. Molim Vas da im prenesete da ih više ne štite.
-Pa, Vi ste gospodine baš ozlojeđeni – dođe do reči zaštitnik – to je sve prošlo na skupštinskim zasedanjima, na predlog raznih nadležnih komisija i organa, i sve je po zakonu.

Čak i hoću da neki velikani, kraljevi i znameniti ljudi dobiju na značaju, ali ovi iz komisija i skupština, neka izgrade nove ulice, nove trgove, nove zgrade, naselja, pa neka ih krste po njima, ili već kako hoće, a ne da menjaju istoriju, jer se istorija ponavlja, a ovima koji ne poštuju prošlost, ona se vraća kao bumerang

-Jadna li nam je i Skupština, i ti organi. Je su li svesni oni da su promenili, ili menjaju živote ljudima. Nije bitno, što moraju građani da menjaju lična dokumenta, i u ovim teškim vremenima plaćaju silne takse. Što su pojedini bolesni, pa im se lične karte i zdravstvene knjižice razlikuju. Ispraviće se to u hodu, ali izbrisani životi se ne mogu popravljati i vratiti. Slomljeni ljudi, kojima su promenjeni životi, ne mogu da shvate i razumeju samovolju nekih organa.
-Vi ste sad, gospodine, malo uvređeni i ljuti, kad se odmorite i razmislite, videćete da je sve ispravno i u skladu sa zakonom – prozbori službenik.
– Jes vraga! Nisam ja protiv novih imena i zakona. Čak i hoću da neki velikani, kraljevi i znameniti ljudi dobiju na značaju, ali ovi iz komisija i skupština, neka izgrade nove ulice, nove trgove, nove zgrade, naselja, pa neka ih krste po njima, ili već kako hoće, a ne da menjaju istoriju, jer se istorija ponavlja, a ovima koji ne poštuju prošlost, ona se vraća kao bumerang.

***
Milutin nije ni primetio kad je sekretarica donela kafu, i kada su ušla još dva službenika da prate njegovo izlaganje. Kafu nije popio, ohladila se, ne pije hladnu i bez šećera. Postalo mu jasno da im je oduzeo dosta vremena i bilo je vreme da ide. Toliko je bar bio učtiv
– To bih vas Zaštitniče molio da mene i čitave generacije zaštitite od ovakvih promena.
-Videću, šta može da se uradi – pokušao je zaštitnik da ga uteši, pružajući ruku za oproštajni pozdrav.
-Zamislite sad ja kući, kad tamo poštar doneo poziv i poresko rešenje, i to na ime Bulutin a ne Milutin, a moja žena kaže da takav ne postoji. A možda sam i stvarno taj Bulutin, samo me nisu odlukom obavestili. Doviđenja zaštitniče, doviđenja drugovi.

zikicaO atoru:  Žikica Dimitrijević rođen u Vranju. Studirao prava u Beogradu.  Objavio tri knjige pesama za decu: Tako se to zbilo, Neću da se žalimKad sam bio mali. Pojedine njegove pesme ušle su u antologije pesništva za decu: „Izbor iz savremene književnosti za decu“, 2004., Nedeljko Popadić, u izdanju Viteza; „Antologija novijeg srpskog pesništva za decu i mlade“ od Ljubivoja Ršumovića do Julije Marjanović, „Kad srce zasvetluca“, 2009. Pero Zubac u izdanju Srpske knjige. Pojedine pesme su muzički obrađene i nalaze se u muzičkim čitankama. Objavljuje pesme i satirične priče. U pripremi 4. knjiga pesama za decu, kao knjiga priča i satira. Sekretar je udruženja. Živi i radi u Vranju. 

 

 

 

 




Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.