Piše: I. Jovanović

Borivoje je diplomirao 7. septembra 2023.

Bujanovac, 11. oktobar 2023. – Kristina Apostolović i Borivoje Lazić iz Bujanovca imaju po 23 godine, a poznaju se, kako kažu, otkada znaju za sebe i druže se već 20 godina. Borivoje je profesor albanskog jezika, a Kristina završava opštu psihologiju sa psihoterapijom u Nemačkoj.

Njihovo prijateljstvo počinje od vrtića, nastavlja se kroz osnovnu školu, da bi se intenziviralo u srednjoj školi kada postaju nerazdvojni drugari. Danas, iako su kilometrima daleko, čuju se redovno i sve znaju jedno o drugom. Nekoliko oktobarskih dana proveli su zajedno u Bujanovcu.

Trenutak razdvajanja postaje upis na fakultet. Borivoje upisuje albanologiju na Filološkom fakultetu u Beogradu, a Kristina odlazi u Nemačku, u grad Sarbriken, gde upisuje psihologiju.

Na pitanje kako podnose to što su najbolji prijatelji, a viđaju se jednom godišnje, oboje odgovaraju u glas „sada vrlo lako“.

–Naše prijateljstvo je pobedilo daljinu, ništa se nije promenilo. U početku smo se čuli baš često, a kako vreme prolazi čujemo se ređe, što naravno ne umanjuje kvalitet našeg prijateljstva, već su obaveze te koje diktiraju – kaže Borivoje.

-Možemo da se ne čujemo mesec dana i kad se čujemo da nastavimo prethodni razgovor. Jedno drugom pričamo sve i znam da je on tu za mene u pola noći, kilometri tu ništa ne mogu. Mi smo kao porodica – dodaje Kristina.

Ona je Nemačku izabrala jer joj baka živi tamo.

-Išla sam na svaki letnji raspust kod nje i kad je došlo vreme da upišem fakultet, prosto nije bilo dileme – kaže Kristina.

Najpre je, kako kaže, godinu dana samo učila nemački jezik, pa tek onda upisala fakultet i bilo joj je veoma teško u početku.

-Teško mi je bilo da nađem prijatelje, bukvalno nikog nisam imala, tamo ljudi funkcionišu drugačije, teško primaju nekog u svoj krug prijatelja. Tek sada, posle tri godina studiranja, mogu da kažem da sam naučila da funkcionišem – kaže Kristina.

Najveći prijatelji bili su joj roditelji, sa kojima je u početku pričala i po četiri sata dnevno.

Na pitanje koja je najveća razlika između života u Nemačkoj i života u Bujanovcu, Kristina odgovara:

-Mi možda nemamo mnogo para, ali znamo da živimo. Oni su previše hladni, a mi smo drugari, imamo dobru dušu. Retko se družim sa Nemcima, moji tamošnji prijatelji su uglavnom iz drugih evropskih zemalja.

U Nemačkoj ne postoje privatni i državni fakulteti, sve se plaća, nema studenata „na budžetu“. Zbog toga se Kristina zaposlila kao pomoćni kuvar u restoranu u kome radi i njena baka iako, kako kaže, niko je nije terao na to.

-Radim tri dana nedeljno i to je bio moj izbor. Htela sam da budem nezavisna, baka je ceo život pomagala svima nama, pa sam odlučila da doprinesem, iako to niko od mene nije tražio – objašnjava Kristina.

Nada se da će, kad završi fakultet, naći posao u Nemačkoj i volela bi da bude dečiji psihoterapeut.

Sa druge strane, Borivojeva priča izgleda potpuno drugačije. Albanski jezik mu je „zapao za uvo“ još u osnovnoj školi.

-Slušao sam albansku muziku i mnogo mi se dopala, iako ništa nisam razumeo. Sviđa mi se taj jezik i učio sam ga zbog sebe, a ne zbog drugih – objašnjava Borivoje.

Iako su mu mnogi govorili da je uzaludno studirati albanski, on nije imao dilemu.

Tokom studiranja boravio je tri puta u Prištini, Draču, Tirani i, kako kaže, to je bila „ljubav na prvi pogled“.

-Lepo je, ljudi su pristupačni i gostoljubivi, voleo bih da jednog dana radim tamo – kaže Borivoje.

Želja mu je bila da ode na master u Tiranu ali, kako nam je objasnio, njegov fakultet ne sarađuje sa fakultetom u Tirani, a odlazak u sopstvenoj režiji bi bio preskup.

Već je imao ponude za posao koje nije prihvatio. Želi da završi master studije koje je upisao na matičnom fakultetu u Beogradu, pa će onda razmišljati šta i kako.

-Do sada nisam morao da radim, primam stipendiju, stanujem u studentskom domu, sad sam upisao master studije – kaže Borivoje.

Za razliku od Kristine, Borivoje nije imao problem sa sticanjem prijatelja. Po prirodi veseo, pozitivan i ekstrovertan, lako je upoznao ljude koji mu prijaju i sa kojima se redovno druži i čuje.

-Član sam PR tima studentske organizacije Svetski omladinski talas, koja organizuje najveći studentski festival. To mi je omogućilo da upoznajem stalno nove ljude, da putujem i družim se – kaže Borivoje.

Tokom studiranja obišao je brojne evropske metropole, poput Madrida, Beča i Budimpešte a ono što mu nedostaje kada je reč o Bujanovcu je brzina kojom ovde može da uradi neke stvari, što je, kako kaže, u Beogradu nezamislivo.

–Fali mi da pozovem nekog i kažem „hajde da se nađemo za pet minuta i idemo na kafu“. Toga u Beogradu nema, od isplaniranih pet stvari uspem da uradim jednu ili dve. U Bujanovcu mi je sve na par minuta i sve je mnogo lakše – kaže Borivoje.

Kristina i Borivoje ne planiraju da se vrate u Bujanovac, jer kažu da ovaj grad nema perspektivu i ne vide sebe u njemu.