Piše: I. Jovanović
Bujanovac, 16. jun 2024. „Na takmičenja ne idem da budem najbolji, već da odsviram najbolje što mogu, da me ljudi zapamte i da sledeći put kad se pojavim znaju ko je Aleksa Zlatković. Najveći uzor mi je tata, ali se trudim da budem svoj i da jednog dana ja postanem uzor drugima. Muzika je moj svet, on mi nudi da stvorim nešto novo“, kaže za naš portal svetski vicešampion harmonike iz Bujanovca, koga smo posetili u njegovom domu.
Aleksa Zlatković, zvani Loknica, ima 10 godina, završio je četvrti razred Osnovne škole „Branko Radičević“ u Bujanovcu i drugi razred bujanovačke Muzičke škole, odsek harmonika. Odličan je đak, a o njegovim uspesima u muzičkoj školi pisali smo nebrojano puta. Ne postoji takmičenje sa kog nije doneo prvu nagradu. Sebe vidi isključivo u svetu muzike i nikada nije maštao da postane pilot, lekar, učitelj i slično.
Prva mesta osvojio je na Međunarodnom susretu harmonikaša u Puli, na Beogradskom festivalu harmonike, na 21. Međunarodnom festivalu harmonikaša u Ubu, na festivalu u Štipu, na Internacionalnoj manifestaciji „Dani harmonike“ u Smederevu, na 9. Internacionalnom festivalu harmonike „Eufonija“ u Novom Sadu, na Međunarodnom muzičkom festivalu „Harmonika fest“ u Tivtu.
Najbolji je bio na Republičkom takmičenju u Beogradu, apsolutni je pobednik (Laureat) na 7. Internacionalnom festivalu „Viva harmonika“ u Aleksincu.
U konkurenciji muzičara iz preko 50 zemalja sveta osvojio je drugo mesto na Svetskom trofeju harmonikaša, prvo mesto izmaklo mu je za 0,07 poena.
Poželeli smo da Aleksu, koji u najboljem mogućem svetlu predstavlja svoju školu i grad, malo bolje upoznamo, pitamo ga kako je sve počelo i zašto je baš izabrao harmoniku.
-Harmonika je mnogo lep instrument, svira je moj tata i ja sam želeo da sviram taj instrument kao i on – kaže Aleksa na početku našeg razgovora.
Sa nepunih sedam godina Aleksa uzima harmoniku u ruke i od tada postaju nerazdvojni prijatelji. Najveći uzor mu je tata, čiji je harmonikaški staž dug 35 godina. Druge uzore ili idole nema, kaže da želi da bude samo svoj.
Tata mu je i najveći kritičar.
-On me sluša kad vežbam, savetuje me šta treba da popravim, pohvali me kad dobro sviram. Nekad me nervira kad mi nešto kaže, ali znam da je u pravu, jer on želi da budem najbolji – kaže Aleksa.
Na pitanje koje mu je takmičenje ostalo posebno u sećanju, Aleksa odgovara:
-Takmičenje u Tivtu, jer sam tamo upoznao mnoge poznate ličnosti iz sveta harmonike i fotografisao se sa njima, a i Crna Gora mi se baš dopala. Upoznao sam Fridriha Lipsa, harmonikaša i kompozitora iz Rusije i mnogo sam bio srećan zbog toga. Od naših sam upoznao Nikolu Pekovića i Petra Marića.
Najveće aplauze dobio je u Novom Sadu i Štipu, a u sećanju mu je ostao komentar članova žirija u Štipu kada su mu rekli da očekuju da za pet godina postane svetski prvak.
O svom nastavniku harmonike, Milošu Stoimenovu, kaže da je jednostavno super.
-On je od početka sa mnom, podržava me, raduje se svakom mom uspehu i stvarno je super – kaže kratko Aleksa.
Četiri puta nedeljno ima časove u Muzičkoj školi, osim kad su takmičenja pa ih bude svakodnevno, čak i vikendom, ali malom Aleksi to ne predstavlja nikakav problem, jer ume lepo da se organizuje.
-Vežbam kod kuće svakog dana po sat vremena. Pored toga radim domaće zadatke, a imam i vremena da se igram sa sestrom, drugarima i da igram igrice – dodaje Aleksa.
Tatu Miloša pitali smo da nam, kao neko sa osmogodišnjim iskustvom nastavnika u muzičkoj školi u Vranju, opiše Aleksin put.
-Nikad ga nisam forsirao, ali kad je rekao da želi da svira harmoniku i probao, video sam da ima dara. Nisam ga terao, sam je hteo, čak smo prelazili knjige za prvi i drugi razred muzičke škole još pre nego što je upisao. Kažu da ima moj gen, ali ja mislim da ima i nešto više od toga, neki Božji dar. Njegov nastavnik Miloš Stoimenov je mnogo zaslužan za njegov uspeh i mi smo mu neizmerno zahvalni na tome. Meni je važno da bude dobro dete i dobar čovek, pa posle dobar muzičar i učio sam ga da će nagrada uvek doći ako dobro odsvira – kaže Aleksin tata i dodaje da ono što bi neko drugo dete koje je podučavao ukapiralo za mesec dana, Aleksi to pođe za rukom za sat vremena, da mu prosto ide lako.
Aleksa iz Bujanovca, virtuoz na harmonici, pobedio na takmičenju u Puli
Aleksa u bujanovačkoj Muzičkoj školi pohađa poseban program za nadarenu decu.
– On svira i kompozicije za srednju školu, već sa njegovim nastavnikom imamo planove za sledeću školsku godinu kad su takmičenja u pitanju. Postavio je neke standarde i sad nema nazad, mora da vežba i on to zna, mnogo puta smo pričali o tome. Ima momenata kad ga, kao i svako drugo dete, mrzi i pita da li može danas da ne vežba, da su mu dosadile kompozicije, ali onda mu lepo objasnim i vrlo brzo uzme harmoniku u ruke – objašnjava tata Miloš.
Mamu Suzanu smo pitali da li i koliko odricanja zahteva Aleksino muzičko obrazovanje.
-Mnogo, jer mi finansiramo svako njegovo putovanje i takmičenje, plaćamo kotizacije, smeštaj i sve što je potrebno. Planiramo da mu u nekom narednom periodu kupimo i novu harmoniku, veću, koja košta od 10 do 12 hiljada evra, a to nije malo. Bilo bi dobro kad bi grad, odnosno opština učestvovala nekim delom u tome, jer Aleksa predstavlja i svoj grad – kaže Suzana i dodaje da je podrška komšija, prijatelja i rođaka nešto što Aleksa ima u svakom trenutku.
Mamina i tatina, a i Aleksina, želja je da posle srednje muzičke škole studira u inostansvu, da bude, kako kažu, koncert majstor i da svira na svetskim scenama, prosto gospodin čovek.
Pored muzike i harmonike, Aleksina ljubav su i istorija i geografija.
-Kroz igrice sam to zavoleo. Zanimaju me ratovi kad je istorija u pitanju, a iz geografije sam jako rano naučio sve zastave i sve teritorije, tako da i na nemoj karti umem da pokažem svaku zemlju – kaže Aleksa i dodaje da je znao da računa sa pet godina.
Da je talenat za muziku nasledan potvrđuje i Aleksina mlađa sestra Dunja, koja ima 7 godina i krenuće u prvi razred muzičke škole, na odseku za violinu.
Mi ne sumnjamo da će ovaj mladi, talentovani i šarmantni dečak jednog dana biti svetski prvak i nadamo se da će grad, koji on nesumnjivo predstalja bolje nego iko drugi, prepoznati njegov potencijal i pružiti mu podršku kakvu zaslužuje.
Omiljena Aleksina kompozicija je „Asturija“ od Isaka Kalbenizea, a u nastavku teksta možete poslušati i kako ona zvuči u njegovom izvođenju.
