Bujanovačke će u narednih nekoliko dana predstaviti svoje veliko istraživanje o položaju Albanaca na jugu Srbije, nastalo uz podršku Balkanske istaživačke mreže (BIRN). Iako nije najbrojnija u Srbiji, albanska nacionalna manjina poslednjih decenija u fokusu je domaće i međunarodne javnosti, a o njenom položaju raspravlja se i u američkim i institucijama EU. Na to su svakako najviše uticali sukobi na Kosovu koji su 1999. kulminirali NATO kampanjom na Saveznu Republiku Jugoslaviju, koji su se nedugo zatim prelili i na jug Srbije kada su se sukobili naoružani Albanci okupljeni u OVPMB i državne snage bezbednosti. Iako je od sukoba prošlo više od dve decenije, region juga Srbije i dalje pati probijajući se trnovitim putem ka normalizaciji odnosa i kroz izazove koje nosi život u multietničkoj zajednici. Bujanovačke u svojoj analizi nude dubinski pogled na izazove sa kojima se Albanci suočavaju u Srbiji, državi u kojoj žive, o odnosu države prema njima ali i o perspektivama koje nudi život u nacionalno, kulturološki i verski mešovitoj sredini
Pišu: Nikola Stevanović, Ivana Jovanović i Dejana Cvetković
Kada albanski političari kažu „nema integracije nego samo diskriminacije“ često kao primer navode zdravstvo.
U Zdravstvenom centru Vranje, ustanovi sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite na koju su upućeni stanovnici Pčinjskog okruga, od kojih su trećina Albanci – rade dve Albanke, po informacijama iz Koordinacionog tela za jug Srbije – dakle dva radnika iz albanske zajednice među više od 1.000 zaposlenih.
Albanci sa juga Srbije predlažu da Preševo ili Bujanovac dobiju bolnicu, tvrdeći da se radi o prekoj potrebi, a ne političkom zahtevu.
Vanbolničko porodilište u Preševu
Vanbolničko porodilište u Preševu otvoreno je 2015. i državnim zvaničnicima i danas služi kao primer dobre prakse u integraciji Albanaca. Međutim, ono danas postoji samo u fizičkom obliku a Preševljanke se porađaju uglavnom u Vranju ili u bolnicama u S. Makedoniji ili Kosovu.
Porodilište u Preševu otvoreno je 13. jula 2015. godine, a prva beba rođena je ovde dva dana kasnije.
U izgradnju porodilišta država Srbija je uložila 115 miliona dinara, Evropska unija 250.000 evra i Vlada Albanije 50.000 evra.
Rahim Salihi, organizacioni sekretar Partije za demokratsko delovanje (PDD) i odbornik u bujanovačkoj skupštini kaže da vanbolničko porodilište u Preševu jedva da funkcioniše.
-Jednostavno nije angažovano dovoljno stručnih kadrova. Zbog toga žene sasvim ločigno biraju da se porađaju u drugim gradovima gde se osećaju bezbednije, gde su bolji uslovi i tako dalje – kaže Salihi.
Specijalista ginekologije u preševskom Domu zdravlja u okviru koga radi i porodilište, dr Driton Mustafa, navodi da je tokom prošle godine u ovde na preglede došlo oko 270 trudnica, ali se nijedna nije porodila na vanbolničkom odeljenju. Kako objašnjava dr Mustafa, na ovom odeljenju ne postoje uslovi za bezbedno obavljanje porođaja, zbog čega se građanke Preševa najčešće odlučuju da se porode u Vranju, Skoplju, Gnjilanu ili Prištini.
-Ovde je vanbolničko odeljenje i ne postoje uslovi poput operacione sale ili transfuzije. Kada nema operacione sale, nema ni anesteziologa ni neonatologa. Samim tim ne možemo da obezbedimo sve potrebne uslove za porođaj. Takođe, potrebna je i saglasnost žene da želi da se porodi ovde. Ukoliko ima bilo kakve nedoumice, uglavnom se odlučuje da se porodi u porodilištu u Vranju. Još jedan od razloga je i to što se ovde ne obavljaju porođaji kod trudnica koje imaju određene komplikacije – ističe dr Mustafa.
U delu prizemnih prostorija u DZ u Preševu smešteno je odeljenje ginekologije, a na spratu su dve sale za porođaj i sobe za smeštaj porodilja i novorođenčadi sa 12 kreveta. Na ovom odeljenju rade jedan ginekolog i deset babica.
Doskorašnji direktor Doma zdravlja u Preševu, stomatolog dr Driton Salihu, kaže da porodilište nikada nije funkcionisalo kako treba i da je sve ,,završeno na pola”.
-Kada sam bio direktopr pre nekoliko godina, bilo je oko četrdesetak porođaja godišnje, što je malo. Uglavnom su žene dolazile za drugi i treći porođaj ovde, dok su prvi najčešće radile u Vranju. Nemate hirurga, anesteziologa, što predstavlja rizik ukoliko dođe do komplikacija. Vanbolničko porodilište je tada otvoreno politički, koliko da se vlasti pohvale. Tražio sam pomoć od Ministarstva zdravlja Srbije, kao i podršku Kosova i Albanije, ali niko nije pomogao da se porodilište kompletira – ističe Salihu.
Podsetimo, Preševo je imalo i ranije vanbolničko porodilište do 1989. godine, kada je zatvoreno. Zahvaljujući pomoći Evropske unije i Vlade Švajcarske, porodilište je 2014. godine dobilo novu opremu kroz Program evropskog partnerstva sa opštinama „EU progres“. Nabavljeni su ultrazvučni aparat, inkubator, sterilizator, defibrilatori i druga oprema vredna 255.000 evra. Porodilište sa novom opremom posetila je tada delegacija Vlade Švajcarske i najavljen je rad porodilišta.
Procene su bile da će se u ovoj ustanovi godišnje porađati oko 400 žena, ali žene iz Preševa se i dalje porađaju u Vranju, ili na Kosovu i u S. Makedoniji, jer ne postoje uslovi za bezbedan porođaj.
Izigrani za zapošljavanje u Domu zdravlja Preševo
Vlada Srbije donela je 2023. godine Zaključak kojim daje saglasnost zdravstvenim ustanovama da u stalni radni odnos prime sve zdravstvene i pomoćne radnike koji su bili angažovani tokom Kovid pandemije, čak i da prijem radnika nije bio uslovljen kadrovskim planovima zdravstvenih ustanova. Dom zdravlja (DZ) u Preševu, jedini u Srbiji, nije postupio po ovoj odluci i bez stalnog radnog mestaostalo je oko četrdesetak radnika. Stomatolog Getoar Behluli je jedini koji je tužio DZ u Preševu, jer nisu primenili ovaj Zaključak, ostali su iz straha da neće biti ponovo zapošljeni odustali ili su pronašli druge poslove.
Sa dr Behlulijem razgovarali smo krajem februara, kada je imao poslednje ročište pred Osnovnim sudom u Bujanovcu odakle očekuje presudu.
Direktor Doma zdravlja u Preševu više nema opravdanje, zapošljavanje ili tužbe
-Tokom perioda pandemije radio sam u DZ-u u Preševu sa ugovorom o radu u trajanju od ukupno petnaest meseci tokom 2020. i 2021. godine. Ova odluka je sprovedena širom Srbije, osim u Preševu. Neke kolege su zaobiđene, posebno u stomatološkoj grani, uz obrazloženje da je Ministarstvo zdravlja navodno saopštilo da je ‘plan popunjen’. Bez obzira na to da li je neko radio na osnovu ugovora, dobrovoljno ili u bilo kom drugom obliku angažmana, trebalo je da dobije ugovor o stalnom zaposlenju u roku od 30 dana – kaže Behluli.
Kako navodi, dva puta je bio kod direktora DZ-a, Bobana Spasića, inače člana vladajuće SNS, povodom ovog pitanja, ali mu je on odgovorio da to ne zavisi od njega i da su mu iz Ministarstva zdravlja više puta rekli da očekuju pozitivan odgovor, te da će ih o svemu blagovremeno obavestiti.
-Prošla su dva meseca i ponovo smo bili kod direktora, ali nam je rekao da za sada nema ništa. Onda, posle oko godinu dana, direktor dobija saglasnost od Ministarstva zdravlja za raspisivanje novog konkursa za stomatologe za dva radna mesta. Bilo je kontradiktorno, jer je ranije govorio da je ‘plan popunjen’ i da nema slobodnih radnih mesta. Sada se iz nekog razloga, pokazalo da plan zapošljavanja ipak nije popunjen, odnosno da su se radna mesta pojavila posle godinu dana, iako u tom periodu niko nije otišao u penziju, nije preminuo niti je otišao na specijalizaciju – tvrdi Behluli.
Tokom perioda pandemije, Behluli ističe da je rad sa pacijentima bio veoma rizičan, jer je postojala velika mogućnost zaraze putem kapljica pljuvačke, što je moglo imati i fatalne posledice. Kao primer navodi svog pokojnog kolegu, dr Jetona Sahitija.
Dr Behluli: Rizik tokom pandemije
Za nekoga ko nije ništa rizikovao, ostajući bezbedan kod kuće, a da sada dođe i preuzme posao, to je apsurdno i veoma nepravedno. Konkurs je bio otvoren, prijavio sam se, ali su na kraju primljene druge dve osobe, dok ni ja ni moj kolega, sa kojim sam zajedno radio tokom perioda Kovida, nismo izabrani. Iako smo očekivali da ćemo biti automatski zaposleni, smatrali smo da imamo prednost zbog petnaest meseci iskustva koje smo stekli radeći u periodu Kovida. Međutim, to se nije dogodilo. Jasno je da je ovde bilo nečeg neobičnog možda je o političkom uticaju, ali to još uvek nisam uspeo da shvatim. Sada svoje pravo tražim na sudu, jer smatram da mi je učinjena nepravda. To mogu nazvati tihom diskriminacijom. Nadam se da ćemo preko nadležnih institucija otkriti istinu i da će ona izaći na videlo. Verujem da će pravda na kraju pobediti – kaže Behluli.
Direktoru Doma zdravlja u Preševu dr Spasiću, pitanja smo, kako je tražio, poslali mejlom, ali odgovor do objavljivanja teksta nije stigao. Iz administracije su naveli da su upoznati sa sadržajem mejla, da se pitanja trenutno razmatraju u upravi, kao i da ,,još uvek nisu dobili instrukcije u vezi sa odgovorom”.
U Domu zdravlja u Bujanovcu nije bilo problema prilikom zapošljavanja radnika angažovanih tokom pandemije kovida, već su oni dobili rešenja o zaposlenju na neodređeno vreme. Kasnije će aktuelni v.d. direktor Službe KT Nenad Mitrović reći da je u bujanovačkom Domu zdravlja gotovo izjednačen broj radnika Srba i Albanaca.
-Među novozaposlenim radnicima 2023. godine više je bilo Albanaca (40:37) – naglasio je Mitrović u decembru 2024.
Srednja škola “Sezai Suroi” Bujanovac
Bez udžbenika na maternjem jeziku: Kako uče albanski srednjoškolci
U srednjoj školi „Sezai Suroi“ u Bujanovcu nastava se odvija na albanskom jeziku. Međutim, udžbenici – ne postoje.
Više od šest stotina učenika ove škole svakodnevno pohađa nastavu bez knjiga na maternjem jeziku. Profesori prevode lekcije sa srpskog, pripremaju sopstvene materijale, štampaju skripte i snalaze se uz pomoć interneta. Problem traje decenijama.
Direktor škole Admir Nazifi kaže da od kada škola postoji – udžbenika na albanskom jeziku nema.
-Kad sam i ja bio učenik u srednjoj školi, isto nismo imali knjige. Danas je situacija ista – kaže Nazifi.
Škola ima 27 odeljenja, šest obrazovnih smerova (gimnazija, medicinski, ekonomski, trgovinski, elektrotehnički i mašinski) i oko 650 učenika. Nekada ih je bilo duplo više.Iako škola radi po planu i programu Ministarstva prosvete Srbije, problem nastaje kod literature.
-Mi radimo po planu i programu ministarstva. Tu nema problema. Problem je što su sve knjige samo na srpskom jeziku – objašnjava direktor.
Udžbenici koji se koriste u Prištini ne mogu da se primene jer plan i program nisu usklađeni. Srednjoškolski sistem na Kosovu prati drugačiji model obrazovanja, pa se udžbenici formalno ne poklapaju sa srpskim nastavnim planom.
-I kad bi nam dozvolili da koristimo te knjige, ne možemo, jer program ne odgovara. Mi ne smemo da izađemo iz onoga što je objavljeno u Službenom glasniku – kaže Nazifi.
Prevođenje kao svakodnevica
Nastavnik biologije Hamdi Kamberi predaje svim razredima – od prvog do četvrtog. Kaže da mu za pripremu časa treba duplo više vremena nego kolegama koji imaju udžbenike.
-Ako vama treba pola sata da se spremite za čas, meni treba sat ili dva. Moram da prevedem lekciju, da proverim termine, da budem siguran da sam dobro preveo – kaže on.
U početku su učenici morali da pišu diktirano gradivo. Kasnije su profesori počeli da prevode lekcije, štampaju ih i dele učenicima.
-Ali mi nismo profesionalni prevodioci. Kako da znamo da smo sve dobro preveli? To je velika odgovornost – kaže Kamberi.
Slična situacija je i u drugim predmetima. Nastavnik istorije Muhamed Jašari kaže da koristi službeni udžbenik na srpskom jeziku i potom učenicima prevodi sadržaj.
-Ja im predajem, oni pišu. Posle im materijal postavim na Classroom. Knjigu nemaju. Kad predajem jednu nastavnu jedinicu koja u knjizi ima šest stranica, oni to nemaju pred sobom – kaže Jašari.
Pokušaji da se izrade udžbenici na albanskom jeziku traju od 2002. godine, ali nijedna inicijativa do sada nije realizovana.
-Pripremili smo jednu knjigu, ali nije prošla – kaže Muhamed Jašari.
Problem nedostatka udžbenika postaje posebno vidljiv na takmičenjima.
-Kad idemo na takmičenje iz biologije, testovi su na srpskom jeziku. Naši učenici prvi put vide te knjige iz kojih se uzimaju pitanja – kaže Kamberi.
Učenici koji žele da se ozbiljno pripremaju često sami nabavljaju udžbenike koje koriste njihovi vršnjaci u srpskim školama, poput gimnazije u Vranju, ali to zahteva dodatni trud i znanje jezika.
-Tu nema govora o ravnopravnosti – zaključuje nastavnik.
Dodatni problem je i kontrola kvaliteta nastave. Škola je u nadležnosti Školske uprave u Leskovcu, a u komisijama koje dolaze u nadzor godinama nema predstavnika koji govore albanski jezik.
-Kako neko može da oceni čas ako ne razume jezik na kom predajemo? I to je problem – konstatuje direktor.
U školi radi više od 90 nastavnika. Svi rade po važećem planu i programu, sarađuju sa Ministarstvom, ali pitanje udžbenika – kako kažu – nikada nije sistemski otvoreno.
-Sarađujemo svakodnevno. Sve je u redu. Samo se knjige nikad ne pominju – kaže Nazifi.
Profesori naglašavaju da ne traže izmene programa, već prevod postojećih, odobrenih udžbenika na albanski jezik.
-Ne treba novi sistem. Treba samo da se knjige prevedu. To bi mnogo značilo i nama i učenicima – poručuju.
U 21. veku, u vreme digitalizacije i reformi obrazovanja, srednjoškolci u Bujanovcu i dalje uče bez osnovnog nastavnog sredstva – udžbenika na maternjem jeziku. Dok se rešenje čeka, nastavnici prevode, učenici pišu, a generacije prolaze kroz sistem koji ih od starta stavlja u neravnopravan položaj.
Za političara Rahima Salihija udžbenici na maternjem jeziku su nešto najosnovnije što bi albanska zajednica u Srbiji trebalo da dobije – a još uvek nije.
-I onda ministar za ljudska i manjinska prava Demo Beriša kaže da je Plan od 7 tačaka je prevaziđen. Za njega ni integracija nije problem, on je odavno “integrisan”. Možda je za nekoga iz Beograda prevaziđena stvar da deca pohađaju srednju školu bez udžbenika. Kod nas to nije prevaziđena stvar. Naša deca dan danas uče bez udžbenika. Svakako da ima tu prevaziđenih stvari, ali to nisu Sedam tačaka. Ima prevaziđenih metoda, ima prevaziđenih uslova u kojima Albanci uče i pohađaju nastavu i koji nisu u skladu sa 2026. godinom. Mi se i dalje se borimo za osnovne uslove. Sama činjenica da se toliko napada Plan od sedam tačaka govori o tome da je on ispravan, da je u skladu i sa zakonima ove zemlje i sa Ustavom ove zemlje i sa evropskim vrednostima kojima valjda težimo i sa međunarodnim konvencijama – rekao je Salihi za Bujanovačke.
Izbor fakulteta: Između diplome i odlaska
Nedostatak udžbenika samo je jedan deo problema. Drugi je činjenica da Srbija ne priznaje fakultetske diplome sa Kosova. Podsetimo da je Srbija priznala gotovo sva dokumenta koje svojim građanima izdaju vlasti u Prištini – od saobraćanih i vozačkih dozvola, ličnih karata, pasoša, automobilskih tablica – sve, dakle, osim fakutetskih diploma što mnogi Albanci ocenjuju kao pokušaj zvaničnog Beograda da na ovaj način primora mlade Albance na iseljavanje.
U razgovoru sa učenicima završnih razreda, deo njih planira da upiše fakultet u Prištini, uprkos tome što diplome tamošnjeg Univerziteta, kao ni ostalih visokoškolskih ustanova nisu priznate u sistemu Srbije. Svesni su tog problema.
-Znam da diplome iz Prištine ovde ne važe, ali planiram da upišem fakultet tamo, jer želim da posle toga idem u inostranstvo. U Nemačkoj se recimo priznaju te diplome, tako da mi je plan da se posle studija selim – kaže jedan učenik.
Istog razmišljenja je bilo još troje (od dvadesetak) učenika u odeljenju koje smo posetili.
Drugi biraju fakultete u Tirani ili Severnoj Makedoniji, jer se te diplome u Srbiji priznaju.
-Idem u Tiranu zbog diplome, jer želim da se vratim i živim ovde – kaže jedan od učenika.
Prema podacima koje su u školi izneli tokom razgovora, značajan broj mladih iz Bujanovca i Preševa studira u Prištini, ali mnogi od njih ne planiraju povratak.
Direktor upozorava na dugoročne posledice:
“Kad neko studira šest ili osam godina i onda mu diploma ne važi, kako da motivišemo mlađe generacije? Oni se pitaju – zašto da učimo?“
U Preševu, maloj sredini na jugu Srbije na samoj granici sa S. Makedonijom, gde se gotovo svi poznaju, Fidan Fejzuli (41) već godinama ima diplomu koja mu u sopstvenoj državi ne otvara nijedna vrata. Završio je Pravni fakultet na Univerzitet u Prištini 2010. godine, potom upisao i master studije, ali njegovo obrazovanje u Srbiji nikada nije dobilo zvaničnu potvrdu.
Bez prava na posao u sopstvenoj zemlji
„Loš je osećaj kada vidiš konkurs za posao za koji ispunjavaš uslove, a ne možeš da se prijaviš, jer ti se diploma ne priznaje. Osećaš se odbačeno, kao da ne pripadaš tu gde živiš. Nemaš pravo ni da konkurišeš, a kamo li da nađeš posao. Nisi jednak sa drugima“, kaže Fidan za Bujanovačke, opisujući svakodnevicu u kojoj znanje i diploma ne znače i pravo na rad.
Iako nikada nije radio kao pravnik, imao je priliku da se tokom 2011. i 2012. godine usavršava u Ministarstvu kulture i informisanja u Beogradu. Tamo je, kako priča, učio uz iskusne pravnike, delio kancelariju sa njima i prvi put osetio kako izgleda rad u struci. Nakon isteka staža, međutim, prilika više nije bilo.
Sa diplomom stečenom u Prištini, Fidan danas ne može da radi u Srbiji. Mogućnosti postoje u Albaniji, na Kosovu, kao i u Severnoj Makedoniji – uz dodatni proces nostrifikacije. U zemlji u kojoj živi, vrata su mu zatvorena.
Kada je upisivao fakultet, situacija je, priseća se, bila drugačija. Diplome su se priznavale jer su nosile pečat UNMIK-a, a malo ko je mogao da pretpostavi da će političke promene uticati na sudbine čitavih generacija studenata. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, na diplomama je počelo da stoji „Republika Kosovo“, što je u Srbiji postalo prepreka njihovom priznavanju. Fidan smatra da je problem pre svega političke prirode, jer su, kako naglašava, studijski programi uporedivi.
U jednom trenutku razmišljao je i o odlasku. Ipak, uspeo je da se snađe u privatnom poslu, što ga je zadržalo u rodnom gradu.
Za razliku od njega, mnogi Fidanovi prijatelji nisu imali tu mogućnost. Neki su se preselili na Kosovo, drugi su otišli u Nemačku ili druge evropske zemlje. Gotovo niko od njegovih kolega sa studija nije se vratio u Preševo, a oni koji su ostali uglavnom rade poslove koji nemaju veze sa njihovom stručnom spremom.
U Preševu i Bujanovcu godinama je uobičajeno da mladi nakon srednje škole biraju studije u Prištini – zbog blizine, jezika i porodičnih veza. Od 2008. godine, broj onih koji se suočavaju sa problemom nepriznatih diploma stalno raste. Posledica je, kaže Fidan, talas tihog iseljavanja.
Danas, iako se snašao u privatnom sektoru, kaže da bi učinio jedan važan korak kada bi mu se ukazala prilika – nostrifikovao bi diplomu. Ne zato što mu je neophodna za posao, već da bi, kako ističe, „stekao svoje pravo“ i znao da je njegovo obrazovanje priznato. Smatra da je za njega možda kasno da ponovo gradi karijeru u pravu, jer bi mu za to trebalo još nekoliko godina dodatnog rada i usavršavanja. Ali veruje da bi priznavanje diploma značilo mnogo mlađim generacijama – lekarima, pravnicima, inženjerima – koji danas u Srbiji nemaju priliku da rade u profesiji za koju su se školovali.
FIDANOVA PORUKA MLADIMA
Njegova poruka vlastima je jasna: Sporazume koji su već postignuti treba sprovesti u delo. „Drugi sporazumi, od koje vlast ima koristi, se poštuju. Sva dokumenta se priznaju, jedino diplome ne“, kaže on, dodajući da mu sve to liči na tiho podsticanje odlaska ljudi – jer kada ne mogu da rade, primorani su da potraže život negde drugde.
Mladima koji tek treba da upišu fakultet ne daje jednostavan savet. Ipak, poručuje im da studiraju gde god mogu, uz nadu da će se problem do njihovog diplomiranja rešiti. Uprkos svemu, da može da vrati vreme, ponovo bi upisao pravo u Prištini. Jer znanje, kako veruje, nikada nije pogrešan izbor – čak i kada sistem ne ume da ga prepozna.
Za predsednika opštine Bujanovac Arbera Pajazitija priznavanje diploma i integracija Albanaca su ključna pitanja bez vidljivog napretka.
-Mladi ljudi koji su obrazovanje stekli na univerzitetima na Kosovu ne smeju biti taoci administrativnih procedura, već moraju imati jasnu i efikasnu mogućnost da rade u svojoj sredini – naglasio je Pajaziti za Bujanovačke.
Ragmi Mustafi (PDD), bujanovački političar i savetnik kosovskog premijera Albina Kurtija, kaže da je situacija u obrazovanju dovoljna za ocenu impementacije Plana od 7 tačaka. *Razgovor sa Mustafijem je vođen pre nego što je krajem februara imenovan za savetnika kosovskog premijera Albina Kurtija
-Evo ja sam diplomirao sociologiju 2009, a Srbija ne priznaje diplome sa kosovskih fakulteta od 2008. godine. Plan od 7 tačaka je iz 2013. godine, sada je 2026. i moja diploma se i dalje ne priznaje. Na Kosovu trenutno studira oko 3.400 Albanaca iz Bujanovca, Preševa i Medveđe. Šta će oni posle diplomiranja? Kako da se vrate na ovo područje ako im se diplome me priznaju? – pita Mustafi.
On je izneo podatak da je od 2.589 zahteva za nostrifikaciju diploma sa kosovskih fakulteta u Srbiji pozitivno rešeno samo 13.
“I da zanemarimo nepriznavanje diploma mladim Albancima su vrata zatvorena”
-Imate veliki broj državnih institucija na lokalu gde bi Albanci mogli da rade, a za zapošljavanje nije potreban fakultet. Recimo, naplata putarine. Tu ti ne treba nostrifikacija fakultetske diplome. Treba ti diploma srednje škola, srednja stručna sprema, da poznaješ jezik i da prepoznaješ novčanice, da bi mogao da radiš posao. Imate i druga radna mesta u kojima diploma, nije problem za integraciju pa su opet vrata zatvorena, kao na primer u Službi katastra u Bujanovcu.Tako nikad nije radio Albanac, bar ne koliko ja znam – kaže Rahim Salihi.
Dodao je da se jezička barijera, odnosno nepoznavanje srpskog jezika, često korisiti kao izgovor.
Za novinara Jetona Ismailija nepriznavanje diploma je najveći problem sa kojima se suočavaju mladi Albanci. Kako kaže, velika je sramota što su diplome uopšte još uvek tema.
Sramota je što su diplome i dalje tema
-Ima više sporazuma, pa i kroz Berlinski proces koji regulišu to pitanje, a nema učinka u stvarnom životu. Ovo je pre svega pitanje humanosti. Ne treba to gledati u nekom političkom kontekstu. Da nekome ko je stekao znanje i za to ima diplomu braniš da radi, da primeni to znanje, pa to je katastrofalno besmisleno. Na drugoj strani, Srbija je pristala na kosovska lična dokumenta, registarske tablice, ali na diplome nikako – kaže Ismaili.
Veliki broj Albanaca, naglašava, studira na Kosovu, znatno manji u Severnoj Makedoniji i Albaniji.
-I šta rade ti ljudi sa svojim diplomama? Pokušaju da nađu sebe u Prištini, na Kosovu, negde, ili Zapadna Evropa. Ako ne uspeju rade u Bujanovcu i Preševu kao konobari recimo. Nepriznavanje diploma može se tumačiti i kao tihi pritisak na mlade Albance da odu iz zavičaja – kaže Ismaili.
BEZ POLITIČKE VOLJE
Aktivista za ljudska prava Belgzim Kamberi smatra da je generalno gledano sprovođenje Plana od 7 tačaka stvar političke volje, a da se izostanak volje vidi posebno u slučaju diploma.
– Po pitanju diploma postoji sporazum o njihovom priznavanju između Beograda i Prištine u okviru Berlinskog procesa i Briselskog dijaloga, a potom i u okviru sporazuma u Beloj kući, koji su tada potpisali predsednik Srbije Vučić i tadašnji premijer Kosova Hoti. Mislim da je najveći problem nedostatak političke volje. Dakle, sami lideri Srbije i Kosova prihvatili su sporazume o priznavanju tih diploma, ali se oni, uprkos tome, i dalje ne sprovode u praksi. Danas se priznaju i prihvataju registarske tablice i putni dokumenti, ali ne i diplome – kaže Kamberi.
Prema rečima predsednika Nacionalnog saveta Albanaca (NSA) Enkela Redžepija, u obrazovanju su problemi dugotrajni i sistemski – udžbenika na maternjem jeziku nema godinama, a postupci odobravanja i prevođenja su spori i neefikasni.
Pitanje priznavanja diploma stečenih na univerzitetima u regionu rešava se sporadično i uz administrativne prepreke, zbog čega mladi nakon školovanja ostaju bez realne mogućnosti zaposlenja u sopstvenoj sredini.
-Kada obrazovanje ne vodi zapošljavanju, ono prestaje da bude faktor integracije i postaje faktor migracije. Zato danas imamo situaciju da mladi iz ovih opština ne napuštaju region samo iz ekonomskih razloga, već zbog odsustva perspektive i institucionalne jednakosti – ističe Redžepi.
Na pitanje Bujanovačkih snosi li i NSA odgovornost što albanski srednjoškolci još uvek nemaju udžbenike na maternjem jeziku Redžepi kaže da NSA ne donosi odluke niti izdaje udžbenike.
-Nacionalni savet učestvuje u postupku kroz davanje mišljenja, predloga i inicijativa, ali ne donosi odluke niti izdaje udžbenike, to je isključiva nadležnost Ministarstva prosvete, Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i drugih nadležnih obrazovnih institucija. Savet nema izvršna ovlašćenja da odobri udžbenik, ubrza proceduru ili obaveže izdavače, već može samo da pokrene inicijativu, predloži prevode i ukaže na nedostatke. Važno je naglasiti da je tokom 2022. godine, u periodu institucionalne saradnje sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog koje je vodila Gordana Čomić, postignut vidljiv napredak. Tada su, kroz koordinisani rad između Saveta i državnih organa, odobreni i uvedeni u nastavu brojni udžbenici koji su godinama nedostajali. Taj period pokazuje da problem nije ni u zakonskom okviru niti u ulozi Nacionalnog saveta, već u kontinuitetu institucionalnog rada i spremnosti institucija da postupak vode efikasno. Nakon toga dolazi do ponovnog usporavanja procedura: procesi odobravanja prevoda traju dugo, konkursi se odlažu, a deo predmeta i dalje nema adekvatna nastavna sredstva. Posledica je da učenici srednjih škola školovanje završavaju bez kompletnog nastavnog materijala na maternjem jeziku, što direktno utiče na kvalitet obrazovanja i njihove dalje mogućnosti za zapošljavanje ili nastavak školovanja – kaže Redžepi.
Na drugoj strani, iz Koordinacionog tela za Bujanovac, Preševo i Medveđu navode za Bujanovačke da je ova insitucija otvorena za saradnju sa NSA, koji prepoznaje kao legitimno predstavničko telo u oblastima obrazovanja, kulture, informisanja i službene upotrebe jezika.
U periodu dok je predsednik Saveta bio Nevzad Lutfiu (do kraja 2024.), održan je, kako se ističe, određen broj sastanaka sa konkretnim rezultatima. Kao primer se navodi zaključak Vlade Republike Srbije od 25. januara 2024. godine o renoviranju Osnovne škole „Sami Frašeri“ u selu Lučane (opština Bujanovac), za šta je opredeljeno 90 miliona dinara.
Takođe, u budžetu Službe za 2024. godinu izdvojeno je 800.000 dinara za projekat Saveta pod nazivom „Stručno usavršavanje za nastavnike u školama sa nastavom na albanskom jeziku“, a sredstva su preneta nakon zaključenja ugovora.
Koordinaciono telo: Zbog predsednika Saveta Albanaca časopis Nacionali ostaje bez novca
Za 2025. godinu planirano je isto toliko sredstava za izdavanje časopisa na albanskom „Nacionali“, ali do potpisivanja ugovora nije došlo, uprkos, kako se navodi, višestrukim pozivima i ponuđenoj logističkoj podršci, te su sredstva vraćena u budžet Republike Srbije.
Kao rezultat ranijih razgovora, otvorene su i dve vrtićke grupe za decu albanske nacionalnosti u Bujanovcu — jedna jaslena i jedna za uzrast od tri do pet godina — u adaptiranom prostoru Doma kulture, kao privremeno rešenje.
Pravosuđe – zahtevi prošireni, a ni oni iz Plana od 7 tačaka nisu ispunjeni
Prema podacima NSA, u osnovnim sudovima i tužilaštvima na ovom području, uključujući odeljenja u Preševu i Bujanovcu, učešće Albanaca u 2022. godini kretalo se uglavnom između 10 i 15 odsto, dok je u nekim institucijama bilo i niže. U višim pravosudnim institucijama sa sedištem u Vranju zastupljenost je bila minimalna.
Iako predviđeno Planom od 7 tačaka, u Bujanovcu i Preševu nisu uspostavljena osnovna tužilaštva. Preševo nema Osnovni sud, a u Bujanovcu nema Prekršajnog suda. Ovo su bili zahtevi u Planu od 7 tačaka u delu Decentralizacije pravosuđa.
Poslanik Šaip Kamberi je u decembru prošle godine u Skupštini Srbije izašao sa novim zahtevima poručivši: “Obezbedite svima jednak pristup pravdi”.
Naglasio je da je kada je 2013. godine uspostavljena trenutna mreža sudova, napravljena ozbiljna sistemska greška – opštine u kojima Albanci čine većinu stanovništva uglavnom su bile zanemarene.
Pobrojao je situacije koje se, kako kaže, ne mogu racionalno opravdati:
Bujanovčani vode prekršajne postupke u Vranju – u okruženju gde se njihov jezik ne govori,
Manji gradovi i opštine širom Srbije imaju i osnovne i prekršajne sudove, iako imaju manje stanovnika od Preševa i Bujanovca.
-Ovo je pravna iracionalnost, institucionalna nedoslednost i stvarna prepreka pristupu pravdi – rekao je on.
Predložio je otvaranje Odeljenja Suda za prekršaje Preševo u Bujanovcu, Osnovnog suda u Preševu, Višeg suda u Bujanovcu, Osnovnih javnih tužilaštava u Bujanovcu, Višeg javnog tužilaštva u Bujanovcu.
U bujanovačkom Osnovnom sudu od desetoro sudija, trojica su Albanci, a u bujanvačkom odeljenju Osnovnog javnog tužilaštva Vranje jedan tužilac je Albanac, a troje su iz srpske zajednice.
Planom od 7 tačaka zahteva se “proporcionalno predstavljanje Albanaca u pravosuđu i povećanje broja pripravnika albanske nacionalnosti”.
Nacionalni simboli Albanaca – kažnjavanje zbog zastave
Po zakonu o nacionalnim manjinama, zajednicama je dozvoljeno korišćenje nacionalnih simbola, ali ne identičnih simbolima matične države.
Albanci odbijaju da u bilo kom detalju promene nacionalne simbole, pozivajući se na Ustav Srbije, koji im, kako tumače, garantuje upotrebu sopstvenih simbola.
Zbog isticanja albanske zastave, naročito na nacionalni praznik Republike Albanije – Dan zastave 28. novembra, protiv političara i direktora javnih preduzeća i ustanova u Bujanovcu godinama se podnose prekršajne prijave.
Prijave se podnose zbog kršenja člana 41. stav 3 Zakona o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije. Tim članom i stavom zabranjeno je isticanje grba ili zastave strane države u Republici Srbiji bez isticanja zastave Republike Srbije.
Jedan od rekordera po broju prijava zbog isticanja zastave je Ragmi Mustafi, kao nekadašnji predsednik Nacionalnog saveta Albanaca.
ZAR DA BUDEMO ZA 30% MANJE ALBANCI
To sa menjanjem zastave je čista glupost. Naša nacionalna zastava simbolizuje nas Albance, gde kod bili, ne simbolizuje Albaniju kao državu. I kako da je menjamo mi Albanci u Srbiji, da se razlikuje 30 odsto od zvanične albanske zastave, šta znači to, da budemo 30 posto manje Albanci – gluposti. Ja tvrdim da su zastave koje koriste hrvatska manjina, mađarska manjina, pa i Rumuni veća pretnja za Srbiju nego što bi mogla da bude naša albanska zastava, jer oni koriste zastave kojim se identifikuju sa nekim drugačijim teritorijalnim organizovanjem u prošlosti – kaže Mustafi.
Naglasio je da Albanci u Srbiji neće menjati zastavu iz čiste simbolike, a na pitanje zašto on nikada uz albansku nije isticao i zastavu Srbije, kako predviđa zakon po kojem je kažnjavan, odgovorio je:
-Opet iz simbolike.
(NASTAVIĆE SE)
