Ćaza, bujanovačka legenda: Deo kolektivnog sećanja, od ispraćaja u vojsku do onog poslednjeg

Piše: I. Jovanović

Bujanovac, 17. januar 2026. – Postoji li Bujanovčanin koji se bar jednom nije proveselio uz Ćazu i njegove “Delije”? Ili neko ko nije prisustvovao sceni kad se društvo zapije i padne predlog: “Vikajte ga Ćazu!”, a Ćaza sa svojim klarinetom i ekipom dođe i u pola noći?

Za Ćazu je jedan takođe poznati sugrađanin, Nenad Mišić, lepo rekao da je mnogo pre Bregovića osmislio koncept orkestra za svadbe i sahrane. Jer, Ćaza je bio tu i za veselja ali i sprovode – i za ispraćaj u vojsku ali i za onaj poslednji. U Bujanovcu je, naime, dugo bio običaj da njegov orkestar bude deo pogrebne povorke a vrlo često je tokom ukopa ispunjavao poslednju muzičku želju preminulog.

Ćazim Idić, za šire građanstvo Bujanovca i okoline jednostavno Ćaza. Ćaza legenda. Ovo je njegova životna priča uz veliku foto galeriju na kraju teksta!

Samouki majstor

U Bujanovcu se muzika ne doživljava kao ukras, već kao potreba. Ona ide ispred čoveka, uz čoveka i iza njega. Njome se dočekuje, njome se ispraća, njome se meri radost i podnosi tuga. Zato se ovde ne pita samo kada će svadba ili slavlje, već i ko će da svira. A to pitanje, decenijama unazad, ima skoro uvek isti odgovor. Ako Ćaza ne svira – datum se menja, jer ljudi u Bujanovcu veruju da se bez njegovog klarineta ne može do kraja obradovati.

KLARINET PAMTI SVE

Ćazim Idić, svima poznat kao Ćaza, nije samo muzičar. On je deo kolektivnog pamćenja ovog mesta. Njegov klarinet pamti kuće kojih više nema, ljude kojih se sećamo samo po fotografijama, običaje koji su nestali zajedno sa generacijama. Pamti tri dana svadbi, ali i duge povorke, tišinu nad grobom, ali i prve taktove koji razbijaju težinu života. I zato se o njemu govori sa poštovanjem, kao o nekome ko je „uvek bio tu“

Rođen je 1952. godine. Kada se izgovori podatak da svira više od šezdeset godina, to ne zvuči kao statistika, već kao život sam.

-Počeo sam sa četrnaest, petnaest godina. Sam sam učio. Niko me nije učio. Duvao sam kako sam znao – i na debelo i na tanko – počinje svoju priču Ćaza, koji je bio gost redakcije Bujanovačkih.

Klarinet je u njegov život ušao preko komšije Mike, čiji ga je ton, još dok je bio dete, zauvek osvojio. Novca nije bilo, ali je želja bila jača od svakog nedostatka.

Bio sam sirotinja. Kažem ocu: ‘Kupi mi klarinet.’ A on mi kaže: ‘Ajde, beži.’ Pa sam sam skupio pare, prodavao sam klaker po pijacima i kupio klarinet – seća se

Taj instrument nije bio samo prvi – bio je presudan. Sa njim je otišao i u vojsku, 1971. godine, u Bitolj. Tamo je svirao u folkloru Doma JNA, nastupao na koncertima i igrankama, i već tada se videlo da će muzika biti njegov stalni saputnik.

-Mi smo bili vojska, ali smo svirali. Imali smo pevače, išli smo po salama. Muzika ide gde i ja, seća se Ćaza Legenda.

Ime orkestra, danas svima poznatog kao Ćazine delije, nastalo je spontano, posle jednog nastupa u Beogradu, na Bujanovačkoj večeri u Hotelu „Jugoslavija“.

-Pita me čovek: ‘Kako se zove orkestar?’ Ja kažem: ‘Nikako. Ja sam Ćaza.’ A on kaže: ‘Neka bude Ćazine delije.’ I tako je ostalo – objašnjava Ćaza

Boško gočobija i Šimko harmonikaš

Kroz orkestar su prošli mnogi muzičari, iz raznih krajeva juga, ali Ćaza kaže da ih više ne može ni nabrojati. Neki od njih su svima dobro poznati: Boško gočobija i Šimko harmonikaš.

-Mnogo ih je prošlo, mnogi su umrli – kaže.

Za njega muzika nikada nije bila samo zanat. Ona je odnos prema ljudima.

GOST JE UVEK U PRAVU

Gost mora da se poštuje. Ako se svađaš sa gostima – nema sviranja. Moraš da imaš debele živce. Dešavalo se da ljudi svašta kažu, psuju, ne daju ti da sviraš drugima već samo njima. Ti moraš da ćutiš i budeš strpljiv – kaže i dodaje da ga svi prepoznaju po zvuku – “kad zasviram – znaju da sam ja.“

Nekada su svadbe trajale po tri dana i tada je bilo napornije svirati, a sada se, kaže, sve završava u jednom danu. Na pitanje koje su se pesme nekad svirale, a koje se traže danas, kao i bez koje pesme nema nijednog veselja, Ćaza odgovara:

-Menjale su se pesme, ali neke su ostale večne: Muharem Serbezovski, Safet Isović, Lepa Lukić. Jedna pesma je obavezna za svako slavlje, to je ‘Veselili se kućni domaćine’. Bez nje nema veselja.

Mnogi znaju da Ćazin klarinet nije svirao samo za radost. Dugo godina bio je deo i onih najtežih trenutaka, kada se muzika ne svira da bi se veselilo, već da bi se izdržalo. Nekada je u Bujanovcu bio običaj da se svira i na sahranama – u kući pokojnika, u povorci, na groblju.

-Mnogo sam sahrana svirao. To je najteže. Ljudi plaču, ti sviraš. Srce ti se cepa. Sviralo se polako, tiho, žalosno, često pesme koje je pokojnik voleo. Danas se taj običaj izgubio i bolje što je tako – kaže.

Od muzike sam sagradio kuće i podigao decu

Ćazim Idić, pored toga što nema slavlja u Bujanovcu čiji deo nije bio, proveo je i četrdeset godina kao muzičar zaposlen u Domu kulture, prateći folklor, a u penziju je otišao 2017. godine.

-Živeo sam od muzike. Od plate – ne, od svirke jesam. Od tog klarineta sam izdržavao porodicu, pravio kuće, školovao decu – ponosan je naš sagovornik.

Sa suprugom Jagodom, koja je preminula pre osamnaest godina, dobio je tri sina. Najmlađi, Damjan, završio je muzičku školu, svira saksofon i danas živi i nastupa u Švedskoj. Dva starija sina, Dragan i Albert, nisu krenuli očevim stopama. Ćaza ima devet unuka i šest praunuka.

-Kad se svi okupimo – puna kuća – kaže ponosno.

I danas, u sedamdesetim, još uvek svira. Ljudi ga zovu legendom i govore mu da zaslužuje da mu u selima i gradu jednog dana podignu spomenik.

-Ja kažem: ‘Pa dobro, ako hoće narod, neka bude.’ Nije to zbog mene, nego zbog muzike i svega što smo zajedno prošli. Sve ove godine, svi ovi ljudi – to je prava vrednost. Muzika ostaje, a ja sam samo bio tu da je sviram.

Jedno je sigurno, dok se čuje Ćazin klarinet, čuje se i jedno vreme koje ne sme da se zaboravi.

*Foto: Privatna arhiva