Bujanovac, 29. novembar 2023. (foto Bujar Terstena/RSE) – Grupa studenata iz Beograda i Prištine, među kojima je i profesor albanskog jezika i književnosti Borivoje Lazić iz Bujanovca, izradili su srpsko-albanski  “Rečnik reči kojima nije potreban prevod”, u kome su sabrane one koje su zajedničke u srpskom i albanskom jeziku. Cilj im je bio da kroz reči ukažu na to da Srbi i Albanci imaju mnogo toga zajedničkog i da je potrebno da se fokusiraju na ono što ih spaja, a ne na ono što ih razdvaja.

Projekat je ideja nevladinih organizacija Centar za afirmativne i društvene akcije (CASA) i Integra, a na rečniku je radilo osmoro ljudi – šestoro studenata sa Univerziteta u Prištini i Beogradu, među kojima je Borivoje Lazić, zatim autorka Nora Bezera i koautorka Marija Orović, prenosi Kosovo online.

Lingvistkinja Nora Bezera ističe da je prvo izdanje rečnika odrađeno pre dve godine, a da je 20. novembra predstavljeno drugo izdanje.

„Mi smo imali više ciljeva kroz ovaj projekat. Prvi cilj je bio da okupimo mlade iz srpske i albanske zajednice na Kosovu, u čemu smo uspeli. Drugi cilj nam je bio, ne samo puko prikupljanje reči, nego da kroz te zajedničke reči ukažemo na naše sličnosti, ali i da na neki način olakšamo komunikaciju među nama“, rekla je Bezera.

Ona ističe da srpski i albanski jezik imaju veliki fond zajedničkih reči. Većina njih su, kako tvrdi, nasleđene iz turskog jezika, pogotovo one koje se upotrebljavaju u kulinarstvu, dok su reči iz pravne i tehnološke terminologije uglavnom nasleđene iz engleskog, francuskog, italijanskog i drugih jezika.

„Međutim, u drugom izdanju našli smo neke reči koje su albanskog porekla, a koje se koriste u srpskom, ili reči koje su srpskog porekla, a koriste se u albanskom jeziku. Na primer, imamo reč `darovit`. Ona se našla u albanskom rečniku, a u stvari to je reč `darovati` srpskog porekla. Zatim, imamo reč `gun` odnosno `gunj`, to je reč koja se prvi put pominje u Albaniji. U spisima se smatra da je ilirskog porekla, a zapravo se koristi i u srpskom. Jeste da je deo narodne nošnje, možda arhaična reč, ali je nešto što srpski jezik koristi. Ima još puno takvih reči, pa se na primer tu našla i `besa`. To je kod Albanca više jedna institucija nego reč i deo kulture Albanaca. Međutim, i Srbi znaju vrlo dobro šta je `besa` i koriste je pogotovu na Kosovu. Umesto dajem ti reč, oni kažu dajem ti besu za nešto što treba da održe, neko obećanje“, ističe Bezera.

Iako je pomirenje širok pojam, Bezera ističe da rad na ovom rečniku svakako jeste jedan mali korak ka njemu.

„Uvek volim da citiram Nelsona Mendelu koji je rekao `ako se nekome obratiš na jeziku koji razume, to će dopreti do njegove glave, ali ako mu se obratiš na njegovom maternjem jeziku, to će dopreti do njegovog srca`. Eto, samo ta njegova izreka dosta govori o tome. Naravno, za žaljenje je to što mi komuniciramo na engleskom jeziku, koji nam je kultorološki mnogo dalji. Mi smo jezički i kulturološki mnogo sličniji, Srbi i Albanci, nego što nam je engleski blizak. Kako ćemo to da prevaziđemo? Kada budemo počeli da se družimo jedni sa drugima i kada ne budemo više živeli zatvoreni u svoje zajednice“, rekla je Bezera.

Na rečniku je, izmađu ostalih, radila i Suzana Marić iz Novog Sada koja studira balkanistiku na Filološkom fakultetu. Ona je jedina Srpkinja na Prištinskom univerzitetu.

„Generalno, sve te ideje koje su vezane za jezike, kulturu, za interkulturalni dijalog meni su nekako najzanimljivije. Prisustvovala sam raznim programima i uvek su mi najbliži bili ti koji su povezani sa jezicima, a time i sa kulturom, tako da je rečnik i zanimljiv i veoma dobar zato što je spojio na veoma lep način studente iz albanologije iz Beograda i studente iz Prištine i zaista su veoma lepo sarađivali. Ta ozarena lica kada ukapiramo da neku reč isto kažemo…. To su ti neki mali detalji koji vas nekako učine srećnim. Prisustvovala sam i drugim treninzima i razmenama sa drugim tematikama, ali nekako, kada je nešto u vezi sa kulturom ili jezikom, to mnogo više spaja mlade ljude. Kada ukapiraju da koriste iste reči, tek tada shvataju da imaju više sličnosti, nego različitosti što se tiče jezika. A i kroz jezik se, naravno, upoznaje kultura“, rekla je Marić.

Ona se odlučila da studira balkanistiku na Prištinskom univerzitetu, jer je, kako tvrdi, Balkan uvek zanimao kao širi pojam, pa tako i balkanski jezici.

„Oduvek sam smatrala da imamo više sličnosti, nego razlika, možda zato što moji roditelji i ostatak moje familije potiču iz Bosne, Hrvatske i Crne Gore, tako da mi je to uvek bilo povezano. Na Balkanistici na Prištinskom univerzitetu albanski jezik je meni glavni predmet, dok su za albanske studente to drugi jezici. Ali, pored toga mi proučavamo i kulturu ostalih balkanskih naroda i njihove jezike. Imaćemo takođe još jedan balkanski jezik u trećoj i četvrtoj godini, videćemo da li će to biti bugarski ili makedonski ili grčki, tako da je, nekako, mnogo opširnije i mnogo mi se dopalo. Takođe, želela sam da naučim i dijalekat, odnosno geg koji se govori u Prištini. Imala sam puno prijatelja koji su završili albanologiju u Beogradu i koji su govorili da ništa ne razumeju kada dođu ovde. Jeste malo zbunjujuće, jer jedno učiš na fakultetu, a onda izađeš na ulicu i čuješ totalno drugačije. Što se mene tiče, ne mogu još tečno da govorim, ali svakako mogu da razumem jako dobro“, rekla je Marić.

Ističe da joj je u Prištini jako prijatno i da bi se veći broj srednjoškolaca odlučio da studira na Prištinskom univerzitetu, ali da postoje administrativne prepreke.

„Možda bi neko i došao na master, ali problem je priznavanje diploma. Takođe, ima mladih koji bi upisali balkanistiku, ali tu je problem nepriznavanje srednjoškolskih diploma iz srpskog sistema na Kosovu. Naravno da postoje ta nepoznavanja i strahovi, ali veliki deo čine ti politički potezi koji blokiraju određene stvari. Tako da sam zasad ja jedina. Ja uglavnom slušam samu sebe, svoju intuiciju. Ako ja nešto želim da uradim totalno isključim sve što mi drugi govore, jer nekako znam da će sve biti u redu, kao što jeste. Ja zaista nisam imala nijedan neprijatan slučaj za skoro dve godine života u Prištini“, rekla je ona.

Ono što joj se jedino ne sviđa, kroz osmeh dodaje Marić, jeste to što je kao jedina studentkinja srpske nacionalnosti u Prištini često u centru pažnje.

„Suviše sam u `spot lajtu`, to je jedino što mi se ne sviđa. Mislim da ovde ima dosta prilika za mlade koje bi mogli da iskoriste. To je nešto što ne bismo trebali da delimo politički. Postoje određene sfere gde politika ne bi trebala da zalazi, a obrazovanje je, po meni, jedna od tih. Zaista ima mnogo da se nauči iz neke drugačije perspektive i meni je to mnogo zanimljivo i volela bih da ima više mladih iz naše zajednice“, istakla je Marić.

Borivoje Lazić student je albanologije na Univerzitetu u Beogradu. On kaže da im je jedan od motiva za izradu rečnika bio da pokažu da Srbi i Albanci imaju mnogo toga zajedničkog i da mogu da budu prijatelji, ako se, kako kaže, fokusiraju na ono što ih spaja, a ne na ono što ih razdvaja.

„Bili smo na radionici u Draču u maju ove godine. Bilo je nas troje sa Univerziteta u Beogradu i troje sa Univerziteta u Prištini. Mi smo dva dana pravili drugi tom rečnika, a prvi je izašao ranije. Meni je bilo veoma zanimljivo, jer nisam znao da postoje reči koje se isto kažu i na srpskom i na albanskom jeziku. Bilo je zanimljivo da upoznamo mlade ljude koji su voljni da rade na toj interkulturalnoj saradnji i da zajedno radimo na nečemu da bismo i budućnost, ali i sadašnjost, učinili boljom“, kaže Lazić za Kosovo onlajn.

Ističe da mu je bilo veoma zanimljivo kada je otkrio da su neke reči potpuno iste i da imaju isto značenje u oba jezika. Nimfa, baterija, tradicija, ćef, komšija, amanet, ajvar, epidemija…, samo su neke od 2.000 reči sa istim značenjem u srpskom i albanskom jeziku.

„Zanimljivo mi je bilo i otkriće glagola lafiti, koji se ne koristi mnogo u standardnom srpskom jeziku, ali se koristi na jugu. U albanskom postoji ista takva reč, pretpostavljam da je potiče iz turskog. Dešavalo se da pričamo nešto i onda koleginica iz Prištine izgovori reč na albanskom i ja joj onda kažem da se to isto kaže i na srpskom. I onda smo, bukvalno, tako u razgovoru došli do još više reči za koje ni ona, ni ja nismo znali da su iste u srpskom i u albanskom i da imaju isto značenje“, priča Borivoje.

Dodaje da je izrada rečnika za mlade ljude s kojima je radio upravo prilika da otkriju tu povezanost između dva naroda koji su geografski veoma blizu, ali koji se, kako kaže, ne poznaju dovoljno i ako vekovima žive jedan sa drugim i jedan pored drugog.

Kaže da se sličnosti ne vide na „prvu loptu“ i da bi se otkrile potrebno je da se uđe u suštinu i „zagrebe ispod površine“.

„Meni je sve ovo konkretno značilo da proširim svoje vidike, ali i da pokažem mlađoj generaciji i našim vršnjacima da Srbi i Albanci mogu da budu prijatelji, da kada se slože mogu da prave lepe stvari, poput ovog rečnika koji smo mi napravili, a koji je za dobrobit svih. Najveći problem Srba i Albanaca je to što su geografski mnogo blizu, a ne poznaju se dobro. Ne znamo jezik jedni drugima. Srbi samo u nekim pograničnim teritorijama možda znaju neke albanske reči. Albanci možda malo više znaju srpski, ali mislim da je to glavni problem što nemamo dovoljno međusobne komunikacije i nemamo dovoljno dodirnih tačaka. Običan Srbin, koji živi u centralnoj Srbiji, o Albancima zna samo iz medija, a to su uglavnom neke negativne stvari. A, kao što smo i videli, ima i pozitivnih primera i voleo bih da naša priča dostigne neke veće okvire, da ljudi vide da Srbi i Albanci mogu da budu prijatelji, da žive jedni sa drugima i da ta etnička pripadnost ne bi trebalo da ima veze, jer smo, na kraju krajeva, svi ljudi „, smatra Lazić.

Kaže da je iz Bujanovca i da se za albanologiju odlučio kao životni poziv zahvaljujući muzici koju je slušao kao srednjoškolac.

„Preko muzike sam se zaljubio u jezik i odlučio da ga studiram. Jezik mi je zvučao kao lep i zanimljiv. Saznao sam da postoji katedra u Beogradu i hteo sam da pokažem da jedan Srbin može da govori albanski i da se bavi albanologijom i da ima dobar odnos sa Albancima. Hteo sam time da pokažem i da Srbi i Albanci mogu da budu prijatelji i da zajedno radimo na poboljšanju naših odnosa. Bolje sutra za nas kao dva naroda neće pasti sa neba, nego moramo da se zajedničkim snagama trudimo da taj odnos učinimo boljim. Nadam se i mislim da ti odnosi mogu da budu bolji. Treba da se fokusiramo na dobre stvari, a da ostavimo iza nas ono što nas je godinama razdvajalo – politiku, istoriju i da jednostavno budemo ljudi“, kaže Lazić.